Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године
Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана
Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих, но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим те познавши лаж незнабоштва, назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дому, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима, него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез разљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука, завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, потом одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестидинијим развратницима на поругање - испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бешчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваху се за Христа око 306. године и преселише у дивне дворе Господње.
Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе”. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте, дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
Нити је било нити ће бити тренутка у историји када човек неће постављати питање које поставља од почетка: Зашто Бог допушта да невини страдају? Да ли у томе има смисла? Како се може спојити вера у свејаког Бога који воли и таква вапијућа неправедност? Примера невиног страдања има на претек. Један од њих је и страдање светог архиђакона Стефана. А колико је таквих незабележених и само Господу познатих страдања?
Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама. Преносимо једна незнатан део његовог интелектуалног и духовног богатства.
Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима"
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 14.04.2020. Зачало 102.
Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске вере. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.
Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање...
Овај свети отац наш Макарије родом је из Цариграда. Као дете он остаде сироче, и одгаји га његов рођени ујак. Он га даде на школу. Пошто је био даровит, а и врло вредан, он за кратко време изучи мудрост Светога Писма, и познаде ништавност и пролазност земаљских ствари и непролазност и вечност небеских. Стога напусти Цариград, оде у манастир Пелекит и замонаши се добивши име Макарије, а дотле се звао Христофор. Он тамо прође сва манастирска послушања и стече врлине. А нарочито стече велико смирење. Зато га братија изабраше за игумана. Он би и превелики чудотворац: преко њега Бог исцељиваше неизлечиве болести; а једном у време суше на његову молитву Бог даде кишу.
Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати манастир светог Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. године.
Знаменити пастир цркве из II века. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Светог Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се, опет, да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170. године путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, свети Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. године.
Животопис ове дивне светитељке написао је св. Софроније, патријарх јерусалимски. Неки јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. Наједном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бежати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: „Авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага!” Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања, његовог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних седамнаест година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном Крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст, изађе поново у притвор цркве пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: „Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир!” Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру светог Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих четрдесет осам година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога када стајаше на молитви, виде је Зосим како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да јој идуће године донесе Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем увече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. Утом виде према месечини да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: „Погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу Божествених Тајни”. Из овога написа дозна Зосима, прво, њено име, и друго, и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила, стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир, исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Света Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530. године.
У разрушеној Михаило-Архангелској цркви у селу Урусово, Веневски округ Тулске области, промироточила је древна икона Мајке Божје "Знак" из 18. века.
Најстрашнији грех, на небо вапијући грех који освету тражи, јесте убиство нерођене деце…
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 13.04.2020. Зачало 98.