Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слишаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.
Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када последњи од њих, Капитон, би послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века.
Ступивши на странпутицу, људи се веома често до те мере изгубе и крену лутати да временом изгубе сваку оријентацију и циљ живота, притом не штедећи ни своје најближе, чак ни родитеље. Много је трагичних примера занемаривања, па и злостављања родитеља од стране своје деце. Ипак, неки од њих свој епилог добију као онај у јеванђељској причи о блудном сину.
Рат је најпре настао на Небу, како сведочи Свето Писмо. Покренуле су га свете умне силе Божије предвођене архистратигом Михајлом против отпадника. Но, тај се рат спустио на земљу, међу људе, и траје дан-дањи. Њиме руководи богоборна умна сила Сатанина, планирајући и хушкајући људе једне против других и против Бога. Чак је и Сорош у једном тренутку искрености изјавио да је био човек док није постао бизнисмен.
ОВА чудотворна икона Пресвете Богородице би донета из Цариграда у Русију, где је остала у једном православном храму у Галицији пуна три века. Када Пољаци овладаше Русијом, тада Латини присвојише ову икону себи.
БЛАЖЕНА царица Јелена, мати цара Константина Великог (306-337. г.), пронађе Часни и Животворни Крст Господњи када с том намером посети Јерусалим, као што је то опширно описано под 14. септембром. Пронашавши Часни Крст, она половину остави у Јерусалиму, где се и до данас чува, а другу половину пренесе у Цариград као што о томе пишу црквени историчари тога доба Сократ (Цркв. историја, I, 17) и Созомен (Цркв. историја II, 1). Они још додају да је Света Јелена пронашла том приликом и часне клинце, којима је тело Господње било приковано на Крст, и да их је подарила свом сину цару Константину, који је од њих начинио себи шлем.
УЧЕНИЦИ преподобног Аркадија. Пострадали за Господа Христа мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Отступника (361-363. г.).
Преподобни отац наш Аркадије од младости се подвизавао у монаштву на острву Кипру у време цара Константина Великог. И био учитељ светим мученицима: Јулијану лекару и Евулу, који потом пострадаше за царовања Јулијана Отступника (361-363. г.). Њих свети Аркадије и сахрани. А за њима и сам, благодарећи Бога, пређе из овог у онај небески свет после 361. године.
Отац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године.
Рођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: „Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако, не бојим се, но с радошћу одлазим из света”
Ово беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. - Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.
Старачке руке, то су руке које су тешко радиле целог живота. Често се могу видети такве руке код стараца, искривљене од реуматизма, мршаве, с дебелим венама и просто пожелите да их пољубите. Историја ХХ века с његовим колективизацијама, радним данима, ратовима, сиромаштвом, ћутљивим трпљењем, може се учити без читања књига, само гледајући руке стараца који су све то преживели.
КОЈЕГА убише Турци камењем при изласку из храма, у недељу 5. марта 1805. године. Празнује се у епископији Дидимотиха и Орестиаде у Тракији.
СВЕТИ Евлогије би рођен од родитеља незнабожних и богатих. После њихове смрти огромна богатства, која му они оставише, он раздаде ништима. А сам Христа ради осиромаши. И као сиромах прохођаше Палестину поучавајући неверне и обраћајући их Христу Богу. Због тога би оптужен код кнеза. Пошто не хте да принесе жртву идолима, он би много мучен од кнеза. Најзад му главу отсекоше мачем.
ОВИ свети мученици из дружине свете Ираиде (међу којима и Кирил и Фотије) пострадаше мачем посечени за Господа.
вета мученица Ираида беше из Египта, из места Ватана; отац јој се звао Петар. Када јој би дванаест година она узе на себе монашку схиму. Једном када с другим девојкама иђаше на извор да захвати воду, она угледа лађу која беше стала уз обалу, и на лађи мноштво девојака, жена, свештеника, ђакона и монаха, окованих од стране царског намесника Лукијана. Ираида се распита, и када дознаде да су они у оковима због исповедања вере у Господа Христа, душа јој се испуни храброшћу, и она се сама придружи окованим девојкама...
Ава Серапион казиваше: Боравећи у Египатској пустињи ја одох к великоме старцу оцу Јовану. Пошто добих од њега благослов ја седох да се одморим, и задремах. И видех у сну нека два отшелника који беху дошли и добили благослов од старца. И они рекоше: Ево ве Серапиона, узмимо благослов од њега! А ава Јован им на то рече: Он малочас стиже из пустиње и врло је уморан; оставите га нек се мало одмори. Тада они рекоше за мене старцу: Ето, он се толико време труди у овој пустињи, а не отиде до оца Марка који живи у гори Траческој, у Етиопији, јер међу свима пустињским подвижницима нема равна ономе Марку: њему је сада сто тридесет година, и већ је деведесет и пет година откако се подвизава у пустињи, и за то време не виде човека од људи што живе на земљи, но неки светитељи који се налазе у светлости вечнога живота беху код њега пре кратког времена и обећаше му да ће га узети к себи.