Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот „у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан”, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.
Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.
У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром.
У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери, и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2020. Зачало 30.
Није ништа необично у данашње време да родитељи врло често дођу у стање прекомерне исцрпљености. Као један од фактора који на то утичу помиње и друштвени притисак да будемо савршени родитељи. За црквене породице постоји још један додатни притисак – свест о томе да ћемо за своју децу одговарати пред Богом. Али, када ову одговорност пред Богом за децу протумачимо на претеран и неправилан начин, када прочитамо неке идеализоване црквено-породичне приче у црквеним часописима и на интернету – све то скупа доводи до мучног и тешког притиска на верујуће родитеље и до њиховог психолошког сагоревања у родитељству.
Света благоверна грузијска царица Тамара Велика се родила око 1165. године. Родом је била из древне грузијске династије Багратида и од 1178. године је владала заједно са својим оцем Георгијем III. Време владавине свете Тамаре је познато као златни век грузијске историје.
Родом из Перејаславља Заљеског. Провео 26 година у послушању код преподобног Данила Перејаславског, где је био обућар и по налогу настојатеља усрдно служио братији својим занатом. Он је ревносно вршио подвиге поста и молитве: узимао је храну другог или трећег дана, стално извршавао келијско правило, а понекад по сву ноћ стајао на молитви...
Године 1490 постао митрополит Кијевски. Године 1497 на путу из Вилне у Кијев, свети митрополит сврати у насеље Скриголово. Ту стаде служити свету литургију. За време службе стиже вест да је један одред Татара упао у Скриголово и врши насиља. Свети митрополит рече народу у цркви: "Децо, спасавајте се! а мени је немогуће. Ја предајем себе вољи Божјој". Скриголовци се, разбежаше, а Татари дојурише у цркву, ухватише светог митрополита који је стајао пред престолом и вршио свету службу, па му одсекоше главу. Свете мошти његове почивају у Кијево-Софијској саборној цркви.
Свеврлински отац наш Панарет живљаше у 18 веку на славном острву Кипру, где би епископ у граду Пафу (од 1767 до 1791 г.). Као епископ проводио је подвижнички монашки живот, о чему је мало ко знао. Мало је јео и мало спавао, и највише је времена проводио у молитви. На телу свом тајно је носио гвоздене вериге, док је са људима био друштвен и весео. Чинио је и чуда за живота и после смрти. Прозрео је дан своје смрти, која би 1 маја 1791 године.
Преподобни Никифор роди се 1750 године у селу Кардамила на јегејском острву Хијосу, од побожних родитеља. Крштено име му беше Георгије. У детињству се разболе од неке заразне болести и беше на самрти. Тада родитељи његови прибегоше топлим молитвама Пресветој Богородици молећи је да га исцели и обећавајући да ће га кад оздрави посветити Њеном манастиру званом Неамонитиса. Тако и би...
Cвети мученик Вата беше из Персије. Преци су му били хришћани и научили га Христовој вери. У својој тридесетој години он чу Спаситељеве речи из Еванђеља: Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, и на саму душу своју, не може бити мој ученик (Лук. 14, 26). Чувши ове речи, Вата се испуни Духа Светога, и сав постаде обиталиште божанске љубави. Онда остави свет и све на свету, па отиде у манастир и постаде монах. И водећи суров и трудољубив живот монашки, он све монахе превазиђе постом и уздржањем, и не отвори ниједна врата својих чула и осећања, да кроз њих не уђе смрт душе. Он веома будно и пажљиво чуваше своја чула, осећања и срце, а имао је жељу да живот заврши мучеништвом.
Син татарског великаша, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године.
Из села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна, но христољубива мајка посаветује му: „Као што си се добровољно одрекао Господа, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса”. Син послуша мајку, и с благословом Светогорских отаца оде у Цариград где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону.
Рођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. избациће се мртав ван Јерусалима, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници, Јеремија призва Варуха, који стаде код прозорчића тамнице, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година, што се и догоди. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, цара Седекију убију, град опљачкају и разоре, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават, где је Мојсеј умро, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир где проживи четири године, и тада буде од својих санародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 14.05.2020. Зачало 29.
Овај преподобни беше црквени песник и писац канона. Био је студитски монах и ученик светог Теодора Студита (759-826. г.). По смрти свог учитеља он постаде игуман Студитског манастира. Подвижник високих врлина; много је пострадао због молитвеног поштовања светих икона. Умро је у прогонству као исповедник вере, али непознато где. Писао је каноне Божјој Матери и многим Светитељима.
По откривењу Божјем његове свете мошти бише ускоро по потопљењу у Црно Море извађене из мора близу Синопе, и пренесене у Амасију.