Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.
Кад год говоримо о чудима која се збивају вољом Божијом и Његовим благословом и дејством Његових енергија, прва мисао нам се усмерава ка исцељењима од тешких болести или изненадном спасу из неке небивале ситуације са ивице живота и смрти. Али, “репертоар” чудеса Божијих је тако велики и богат да међу њима има и, уистину, невероватних догађаја који више личе на научну фантастику него на истинити догађај.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 27.07.2020. Зачало 65.
За веру у Христа светом мученику Петру бише одсечене обе ноге, и он тако сконча. У неким Синаксарима он се спомиње као епископ Критски.
Премлаћен тојагама због вере у Христа, овај свети мученик заврши свој живот на земљи.
Родом из Кијева; спочетка се подвизавао као монах у Печерском манастиру. Жељан усамљености, преподобни Стефан се удаљи у месташце Махришче, на 30 врста од Сергијеве лавре. Ту он, после дугих усамљеничких подвига, основа манастир Свете Тројице. Но мржња неких суседних бојара примора га да се одатле склони на реку Авнежу, на којој он са учеником својим преподобним Григоријем Авнежским основа други манастир Свете Тројице. Велики кнез Димитрије Јоанович поново позва преподобног Стефана у Махришчски манастир, где се он подвизавао све до своје смрти, 1406 године. Свете мошти преподобног Стефана бише 1550 године обретене нетљене, и почивају у његовој обитељи. Оне се прославише многим чудесима.
Света девојка Миропија родила се у граду Ефесу од хришћанских родитеља. По смрти оца она би препорођена светим крштењем. Васпитавана од своје мајке у страху Божјем, она с љубављу и усрђем одлажаше на гроб свете мученице Ермионије, једне од кћери светог апостола Филипа (Д. А. 21, 8-9). Она узимаше целебно миро које истицаше из гроба свете Ермионије, даваше га болесницима и исцељиваше их...
Свети Јосиф, брат светог Теодора Студита, из младости се заједно са својим братом Теодором подвизавао под руководством свог ујака преподобног Платона, оснивача манастира у Сакудиону. Због славног подвижничког живота свог преподобни Јосиф би једногласно изабран за архиепископа великог града Солуна. Заједно са братом својим свети Јосиф је изобличавао незаконити брак цара Константина. Доведен у Цариград по наређењу царевом, он би мучен глађу и, најзад, послат у заточење на пусто острво, и тамо бачен у тамницу...
Преподобни Онисим беше родом из Кесарије Палестинске, из села Карине, и живљаше у време цара Диоклецијана. Постоји предање да његови родитељи примише свето крштење од анђела Божјег, који им објави радосну вест да ће родити сина коме ће бити име Онисим. Још у младим годинама Онисим остави своје родитеље и отиде у један манастир близу Ефеса, у коме бејаху осам стотина монаха. Родитељи Онисимови много кукаху и плакаху због одласка његовог, и од многих суза ослепеше. Но пошто се за време Диоклецијанова гоњења монаси Онисимова манастира склонише, склони се и преподобни Онисим, и оде кући својих родитеља. Али га родитељи не познаше. Онда он написа писмо, у коме укратко описа свој живот, остави га на прозор родитељске куће, па оде. Прешавши у Магнезију, он тамо основа манастир, и доведе ту своје родитеље, и исцели им очи повративши им вид. Пошто проведе живот у богоугодним подвизима, преподобни Онисим отпутова ка Господу.
Овај новојављени богоносни отац Цркве Христове роди се на острву Наксосу у Кикладама (Јегејско море), у главном месту тог острва званом Хора. То беше време турског ропства и страдања православних хришћана које од незнабожних муслимана које од злобне унијатске пропаганде римокатолика. Роди се Свети Никодим 1749 године од родитеља честитих и побожних, и доби на св. крштењу име Никола...
Свети Јуст, родом из Рима, беше војник под трибуном Клаудијем. Враћајући се једном са својим саратницима из рата против варвара, он имаде овакво виђење: виде у ваздуху кристаловидни крст, из кога изиђе глас који га научи тајни хришћанске побожности. Стога, чим стиже у Рим, он раздаде имање своје сиромасима, много се радујући што стече веру у Христа...
Монах мисирски из IV века. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, иако је бежао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед, час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао, не због тога да би показао своје тајанствено знање, него да би људе исправио.
Један од Седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој, Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: „Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом” (1. Кор 16, 9).>>П(Кор) По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући потом посланицу Римљанима из Коринта, апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: „Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу, који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве незнабожаца, поздравите и домаћу цркву њихову” (Рм 16, 3-4).>>П(Рм) Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са светим Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес:”Поздрави Прискилу и Акилу” (2. Тим 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у Царство Христово.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 26.07.2020. Зачало 33.
Свети мученик Маркијан још као младић би ухваћен и мучен у граду Иконији, а затим га одведоше у Кападокију к управитељу области Перенију. Мученик јуначки изобличи Перенија због идолопоклоничког незнабожја, а Христа исповеди као Бога и Господа. Због тога га стругаше по телу и образима. Затим, разљућен прекорним речима страдалца, мучитељ нареди да га положе на усијани тигањ, па да му потом одрежу језик. Када све то би извршено, и свети мученик остаде тврд у вери и продужи исповедати Христа, онда га управитељ осуди на посечење мачем. Тада војници узеше светог Маркијана, и у време када се он мољаше и благодараше Богу одсекоше му главу.
Спомен светих мученика и подвижника Илиофота, Епафродита, Амонија, Хулелеја, Евстенија, Авксутенија, Олвијана, Памегиста, Епифанија, фотија, Харетиса, Христофора, Авакума, Георгија, Александра, Памфодита, Пафнутија, Варнаве, Георгија, Ириника, Елпидија, Епифанија, Ефимијана, Ираклија, Теодосија, Илариона, Јосифа, Корнута, Лаврентија, Ореста, Полемија, Созомена, Сотириха, Христофора и осталих који из Палестине дођоше на Кипар.
Свети Серапион живљаше у време цара Севера[2] и беше човек благочестив и врлински. Ухваћен од кнеза Акиле и упитан које је вере, он смело изјави да верује и исповеда Христа - истинитог Бога. Због тога би стављен на разне муке, затим бачен у огањ, и тако доби од Господа венац мученички.
Као девица отишла на подвиг и шездесет година подвизавала се на обали реке Нила, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370. године.