У неким Синаксарима спомен Св. мученика Исавра ђакона, и са њим Василија, Инокентија, Феликса, Ермија и Перегрина, врши се данас; по другима пак врши се 6. јула.
Монах Новгородског Антонијевог манастира; иконописац, дивно живописао иконе; строг извршитељ монашких за вета, он за тридесет три године ни једанпут не изађе ван манастирске порте. Упокојио се у миру 17. јуна 1581. године.
Живео у време цара Диоклецијана (284 - 305 г.) и био епископ у граду Куриону на острву Кипру. Због своје хришћанске вере и апостолске ревности би ухваћен заједно са тројицом хришћана и од стране заповедника острва Максима бачен у тамницу. Када његови сазатвореници Аристокло, Димитријан и Атанасије пострадаше мученички (види 20. јуни), стиже нова заповест од цара који наређиваше да се тела хришћана пре убијања насилују и обешчашћују на неприродан начин...
О овом преподобном оцу пише се у Евергетиносу да је био изнад сваког човекоугодништва и славољубља. Једном дође к њему јереј Евлогије, који је јео једанпут у два дана, а често и једанпут недељно. Дође к њему са надом, да ће код њега наћи још веће уздржање. Преподобни Јосиф га прими с радошћу, и нареди ученику да спреми неко лепо јело...
Овај светитељ беше родом из Фригије. У својој осамнаестој години он остави родитељски дом, пређе у Тракију, ступи у један оштежићни манастир и постаде монах. Због својих врлина он беше цењен и поштован од свију. Вина никада није пио. Једном када ратоваше са демоном блуда, он проведе читавих осам дана нити што једући нити што пијући. Дознавши за то, игуман му својом руком даде чашу вина и један хлеб, да то поједе и попије после повечерја пред свом братијом. Појевши хлеб и попивши вино, Ипатије се тог часа ослободи блудног искушења, и заблагодари Богу и свом учитељу и игуману.
Загрејан љубављу према Богу Пиор се рано одрекао света и удаљио у пустињу Мисирску, где се херојски подвизавао. За њега кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га питали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом”. Када су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, одговори светитељ: „Врећа песка на леђима - то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка - то су греси мога брата, које ја треба да судим”. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!” Живео је сто година и упокојио се у Господу у IV веку.
Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. И као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!” Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света.
Чудеса нису плод знања, већ чистоте и детиње искрености. Пресвета Богородица је наградила неписменог монаха који је целог живота говорио само: „Богородице Дјево, радуј се“ - и из његовог гроба изникао је цвет на чијим је листовима била исписана Њена молитва.
Уставши од сна, улазимо у нови дан који пре никада није постојао. И, пре него што ступимо у тај дан непромишљено, случајно, морамо да застанемо и да постанемо свесни, да примимо у своју свест, што је могуће дубље, то да је јучерашњи дан прошао, утихнуо, и да се сада налазимо пред апсолутном новином новог дана, и да нас у тај дан Бог шаље као веснике Њега самог.
Смрт је и живот у власти језику. (Приче Сол. 18, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Старац Исихије је био стари подвижник у једном нашем манастиру, нећемо рећи којем, кога сам ја случајно срео током студирања на Православном Богословском Факултету, обилазећи манастире. Често сам одлазио код њега и остале су ми у сећању неке његове приче, поуке, разговори са њим, а највише једна интересантна прича о смрти.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 29.06.2025. Зачало 18.
Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
Преподобни отац наш Тихон беше родом из Мале Русије, из Литовског краја, и служаше тамо у војсци. Не подносећи насиља од латина, он се пресели у царствени град Москву и стаде тамо водити побожан живот. Касније он раздаде сиротињи све своје имање, замонаши се и настани поред реке Лухе. Ту он основа скит, сабра ученике и стаде се богоугодно подвизавати у посту и молитви...
Потопљен са камењем обешеним о руке; и тако за Христа пострадао.
Свети Теодор Сикеот, епископ Анастасиупољски спомиње се опширно 22. априла. На данашњи дан се врши спомен преноса његових светих моштију у храм светог Георгија у Цариграду.