Ови свети беху из Персије у време персијског цара Сапора, и римског цара Константина Великог. Монаси, они једног дана оставише свој манастир, и одоше у место, звано Мармиавох. Тамо нађоше у тамници девет светих мученика, чија имена беху: Занит, Лазар, Марут, Нарсис, Илија, Мар, Авив, Симеит и Сава. И осоколише их да истрају у исповедању Христа све до краја. И они заиста истрајаше, и примише венце мучеништва.
ОВАЈ свети отац наш и исповедник Евстатије, отресавши са себе као тешко бреме свет и оно што је у свету, постаде монах. И носећи јарам Христов, он одлучно испуњаваше заповести Његове и труђаше се на спасењу душе своје. А доцније, на многа преклињања од стране народа, он прими свештенички чин. Свагда је благодарио Бога, у кога је непоколебљиво веровао; према свима је имао љубав нелицемерну; био је поучљив, смирен, самилосан, милостив, ревнитељ добрих дела. Због тих својих врлина он постаде и архијереј у граду Киу у Витинији...
Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.
О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.
lan_naslov>Лазарова субота - Врбица(7 дана пре Велике суботе) Посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.
Нове околности и мере које су нам наметнуте делују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа: изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа… Срећом, све ове мере су привремене. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Зато, хајде да начинимо сваки дом црквом…
Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама. Преносимо једна незнатан део његовог интелектуалног и духовног богатства.
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
УЧЕНИК светог Ефросиона Псковског и оснивач Покровско-Озерског манастира, на реци Желчи, у Гдовском округу. У својој обитељи он се богоугодно подвизавао све до свога престављења, 1476. године. Свете мошти његове почивају у цркви, у његовом манастиру.
О њему видети ошиирније под 8. априлом. Још се спомиње и 4. јануара. Овог св. Апостола треба разликовати од апостола Родиона, који се слави 10. новембра.
Преподобни Стефан живео је у време цара Лава Јерменина. Измалена заволео подвижнички живот, и украсио себе свима врлинама. На велике молбе монаха постао игуман Триглиског манастира. Многе је упутио на чист и богоугодни живот. Пошто се много година подвизавао и игумановао, злочестиви цар Лав иконоборац устроји љуто гоњење на православље због поштовања чесних и светих икона. Тада тиранин позва и преподобног Стефана, и примораваше га да се одрекне поштовања светих икона, и да се потпише против православне вере. Но преподобни не само то одби, него изружи цара, и назва га безбожником као и осгале иконоборце. Зато би љуто мучен, и по тамницама вучен, па затим послат у заточење. И тамо, злостављан и кињен, он оде ка Господу Христу, за кога поднесе многе трудове и претрпе многе муке.
Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.
Беше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године.
Презвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године.
Би игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса, и тамо сконча у тамници 754. године, и пресели се у Царство Христово.
Богат би врло, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године, опљачкаше манастир, многе хришћане и монахе посекоше, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка, сви се реше да сами себе глађу уморе, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади, неко после три, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац, којим купи робље, освети се на Евстратију на тај начин, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море, но оно исплива, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету, и прими плату Јудину.
Изгледа да нам никад као сада није био потребан један додатни уплив вере, наде и, самим тим, охрабрења, у овим данима када су многи међу нама, и уопште широм света, збуњени, сметени, уплашени, многи чак захваћени и паником и, наравно, обузети питањем: шта ће бити, како ће се све ово завршити, а шта ће тек онда да наступи?
И када се сви ми слијемо у једну молитву као у једну свећу, сви Православни, тада ће све замке важије, и сам ђаво, горети од наше молитве и неће ништа успети да учини. Ово је порука и позив монахиње Јефросиније из светог Града Јерусалима свим православним хришћанима поводом одлуке власти у Израелу да Храм Васкрсења Господњег буде затворен за верни народ у данима који претходе Васкрсу.
Блаженоупокојени Епископ будимски Г Данило (Крстић) спада у ред врло особених личности српске Цркве 20. века. Био је један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве. Својом изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама. Преносимо једна незнатан део његовог интелектуалног и духовног богатства.
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…