Затворени у веома загрејаном купатилу, ови се свети мученици угушише, и тако за Господа пострадаше.
Свештенички син из Филаделфије у Малој Азији, Димитрије рано остаде без оца, и мајка га одгаји у вери и страху Господњем. Скроман, леп и врло мио дечак, Димитрије би отет од стране Турака. Разним поклонима и застрашивањима Турци најзад преварише Димитрија, те се он по својој детињској памети одрече Христа. Од тада он живљаше у дому најугледнијег Турчина у Филаделфији...
Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!” Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе, прими дух мој!” и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.
Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.
Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.
Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.
Ко дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. И не само он, него и потомство његово…
Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
У последњим временима неће преживети најјачи, већ најчистији. Смирење и љубав биће једина логика коју ће звер мрзети, а небо препознавати. Они који траже одговоре у новинским насловима, страху и теоријама — остаће у магли. Истина се не открива паметнима, него онима који остају као деца. Срце чисто, срце смирено, срце пуно љубави — биће једини компас у временима која долазе. Ко љуби, већ све зна.
Данас Црква слави једног од најсветлијих духовника српског народа – светог Аву Јустина Ћелијског. Његов живот био је оличење Христове љубави и дубоке духовне мудрости. Није био само теолог и мислилац – био је срце које је куцало за свако Божије створење, човек који је у свему видео лик Творца. Данас му прилазимо са захвалношћу, јер је својим животом оставио светле трагове који нас воде ка Истини.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 14.06.2025. Зачало 15.
Нечестиви цар Ликиније веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра...
Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.
Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.
Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).