Када блажени Александар, патријарх, лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом. Тада им болесни патријарх рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изаберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констацију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би протеран, и заједно са светим Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству свети Павле служећи једанпут Свету литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором 351. године. У време цара Теодосија 381. године мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. године у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. октобар).
Превише свих поглаварства и власти, и сила, и господарства, и свакога имена што се може именовати не само у времену садашњем него и у будућем. И све покори под ноге Његове (Еф. 1, 21). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.
Ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском...
Највећи духовни закон није скуп правила, већ једноставан позив: љубав према ближњем као према самом себи. У времену виртуелне повезаности, човек постаје све изолованији, а ближњи се често своди на средство за остваривање личне користи, а не на лице Божије. Истинска вера није у речима нити молитвама, већ у храброшћу да се отворе врата и принесе жртва. Зид који се подиже око сопственог ега на крају постаје највећи затвор.
Спомиње се у Јерусалимском канонарију и празнује заједно са Павлом епископом (в. Јерус. канонариј, изд. Калиста Архим., стр. 117). У истом Канонарију се спомиње Св. Доментије и 6. новембра; не зна се да ли овај исти или неки други.
ПОСТРАДАШЕ за Господа Христа: Кастор у огњу, Агатангел посечен мачем. По некима Кастор је био епископ; где је епископовао и кад је пострадао као свештеномученик не знамо.
ОВАЈ свети мученик, двапут прободен у груди, па бачен у тамницу, где и сконча за Господа Христа.
Мученицима Евпсихију и Картерију бише одсечени тајни удови; и тако пострадаше за Христа.
ОВАЈ свети мученик пострада за Господа Христа растргнут од зверова, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.
ОВИ свети мученици, дивни младићи, пострадаше за Христа Господа песницама умртвљени, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.
СBETA Домнина, много мучена, скончала за Христа у огњу 307. године у Палестини.
Свети Григорије од ране младости заволе Христа, и украси V себе свима врлинама. Када се упразни престо патријарха Александријског, свети Григорије би по промислу Божјем постављен од тамошњих епископа и христољубивог народа за патријарха. И би он изврстан учитељ Православља и врлинског живота по Богу. Делом и речју он учаше народ свакој врлини, јер беше кротак, смирен, милостиван, целомудрен, отац сирочади, заштитник удовица, наставник заблуделих, лекар болесних, утешитељ ожалошћених...
Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечака Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиепископа Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастироваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. новембра 1570. године, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше него, напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.
Беху из Седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рм 16, 14) Лин у Риму(2. Тим 4, 21), Гај у Ефесу (Рм 16, 23), Филолог у Синопи (Рм 16, 15). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у Царство Христово.
Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. Потом приведе она и мужа свог к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свог Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хте нипошто ступити у брак, те најпре посаветова Епистиму да се крсти, а потом и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаху. Потом одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и часно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика који пострадаше и венце на небу примише 253. године.
Кроз којега и нашљедници постасмо (Ефес. 1, 11). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Осећај отуђења и уверење да је свет окружен злом заправо је честа илузија. Многи се сматрају јединим добрим човеком на путу истине, не знајући да неко сасвим близу дели потпуно исту бол и уверење. Право благо људи је често дубоко скривено, а сусрет два усамљена праведника доноси изненадни преокрет и претвара жалост у радост.
Ако спасемо себе – то нам је довољно. Неће свако одговарати што није поучавао друге, али ће свако дати одговор само за себе…