Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами, и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена”.
Био најпре у војничкој служби, но доцније, гоњен силином вере своје, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане, он буде најпре љуто истјазаван а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески.
Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу, и да се за време његовог бављења у том граду његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију, и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син, и изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице, и заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа да вечито царује са Христом.
Овај мудри и учени тумач Светога Писма живљаше у 10 веку и бејаше епископ града Трикале у Тесалији. Његов спомен нарочито се поштује у епархији Трикалској у Грчкој, а његова богомудра тумачења читају сви Православни.
Aхмед живљаше у Цариграду. Он имађаше робињу Рускињу. По његовој дозволи ова његова робиња као хришћанка одлажаше о празницима у цркву. Кад се враћала из цркве Ахмед је осећао неисказано диван мирис који се лио из ње. И он је упита, шта она у цркви једе, те тако мирише? Она му одговори да једе нафору и пије свету водицу, агиазму...
Ови свети мученици пострадаше 302 године у време цара Диоклецијана. За веру Христову они поднеше многе увреде и муке од својих суграђана у граду Афродисији, који се налази у Карији. Напослетку их камењем затрпаше, и тако они предадоше у руке Божје своје свете душе. И за свој подвиг добише венце од Бога.
Отаџбина преподобног Петра беше Цариград. Он би рођен од богољубивих родитеља. Његови родитељи са целом породицом одлучише да се замонаше. Пошто Петрови родитељи примише монаштво, и његова се два старија брата, Павле и Дионисије, постригоше, онда и Петар, угледајући се на њих и желећи да води исти живот са њима, ступи у монаштво заједно са својим најмлађим братом Платоном.
Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан”, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе”. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.
Љубав према ближњем је верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свет и узвишени циљ који тежимо да постигнемо, колико средство које бирамо како бисмо циљ постигли...
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2019. Зачало 21.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2019. Зачало 21.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2019. Зачало 21.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.05.2019. Зачало 21.
Овај преподобни, за свој врлински по Богу живот, који од детињства вођаше у сваком благочешћу и чистоти и страху Божјем, би изабран саборском одлуком за епископа у Дафнусији. Мудро управљајући црквом он је богомудро учио верне да се чврсто држе истините и побожне вере; и многе је од идолопоклонства обратио и крстио. Провевши живот у богољубљу, он отиде ка Господу кога је од детињства волео.
Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот „у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан”, и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.