Родом Литванац, незнабожац; он 1265. године, спасавајући се од освете, пребегне у Псков и крсти се. Године 1266. Псковчани, видећи јунаштво и добродушност Довмонта, изабраше га за кнеза. Довмонт је тридесет три године бранио од непријатеља, нарочито од Литванаца и литванских витеза, не само Псков него и сву Северну Русију. У мирно време он се одликовао побожношћу и врлинским животом; волео је правду, био милостив према сиротињи, посећивао сужње, збрињавао путнике, проводио живот у посту и молитви, побожно држао празнике. Свети кнез преставио се 1299. године, и био погребен у Тројицкој цркви.
Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: "О љубави, уздржању и духовном животу", који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно...
Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.
Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но трећега дана хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.
Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!” Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.
Родом Литванац, незнабожац; он 1265. године, спасавајући се од освете, пребегне у Псков и крсти се. Године 1266. Псковчани, видећи јунаштво и добродушност Довмонта, изабраше га за кнеза. Довмонт је тридесет три године бранио од непријатеља, нарочито од Литванаца и литванских витеза, не само Псков него и сву Северну Русију. У мирно време он се одликовао побожношћу и врлинским животом; волео је правду, био милостив према сиротињи, посећивао сужње, збрињавао путнике, проводио живот у посту и молитви, побожно држао празнике. Свети кнез преставио се 1299. године, и био погребен у Тројицкој цркви.
Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: "О љубави, уздржању и духовном животу", који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно...
Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.
Пострадао у Антиноју, граду мисирском, у време Диоклецијана. Био шибан, струган, свећама опаљиван, но остао до краја непоколебан у вери. Кад се мучитељ Аријан превозио лађом преко Нила, Аскалон молитвом заустави лађу насред реке, и није јој дао маћи се док Аријан није написао, да верује у Христа као јединога и свемоћнога Бога. Но приписујући то чудо магијској вештини Аскалоновој, мучитељ заборави што је писао и продужи мучити Божјег човека и надаље. Најзад Аскалону вежу камен о врат и баце га у реку Нил. Но трећега дана хришћани нађу тело Аскалоново на обали заједно са каменом о врату (како им је пред смрт свети мученик и прорекао) и чесно га сахране 287. године. С њим пострада и свети мученик Леонид. А мучитељ њихов, Аријан, покаја се доцније, поверова у Христа од свег срца и јавно почне исказивати своју веру пред незнабошцима. Тада незнабошци и њега убише, те се и Аријан, негдашњи мучитељ хришћана, удостоји мученичког венца за Христа.
Родом од Ливана, од оца Верукија и матере Ромилије, осамнаестогодишњи младић, красан изгледом и узрастом телесним, косе црвеножуте. Лекар по занимању. Пострада за Христа у време царовања Нумеријанова. Када храбро исповеди своју веру у Христа Господа пред судијом мучитељем, нареди овај двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку коноп кроз пробушене кости и обесе о једно дрво. Но џелатима као да невидљива сила Божја одузе вид, те место Талалеја они провртеше једну даску и обесише о дрво. Када мучитељ ово дознаде, помисли да су џелати то намерно учинили, па нареди да их шибају. Тада Александар и Астерије усред шибе повикаше: „Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!” Чувши ово, мучитељ нареди те их мачем посекоше. Тада сам мучитељ узе сврдло да сам врти колена Талалеју, но руке му се узеше, и он мораде молити Талалеја, да га овај спасе, што незлобиви мученик Христов помоћу молитве и учини. Потом би бачен у воду, но јави се жив пред мучитеља. (Јер у себи мољаше Талалеј Бога, да не умре одмах него да му се продуже муке). Када би бачен пред зверове, зверови му лизаху ноге и умиљаваху се око њега. Најзад би посечен мачем и пресели се у живот вечни 284. године.
Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља Православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да код њих на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Да не би били обманути, свети оци су нам оставили Симбол вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Симбол вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Симбол вере тј. правилно исказати (исповедити) нашу веру.
Научени од Светога Духа говорите свети Божији људи. (II Петр. Ј, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Није свака глад у стомаку, нити је свака храна од овога света. Постоји глад коју не осећа тело, већ срце – глад за присуством, за погледом који не пролази поред, за тишином у којој неко остаје с тобом. И понекад, у најобичнијем сусрету, човек дотакне љубав – једину храну која заиста сити.