Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 25.04.2019. Зачало 107.
Свети мученици Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих тридесет шест с њима
+++ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети
Чујем глас из дубине где говори: безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге. Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туђих греха, оживеће. Као и све болести - и смрт је болест, коју наноси грех. И као што ниједна болест нема власти над безгрешним, тако ни смрт нема власти над њим. Заиста, синови земље, и смрт није друго до болест.
Душе свети, гле, како је подла душа моја! Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
За истином трчи душа моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору. Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину… Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака. Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.
Путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју… У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају… Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.
Приђи ми ближе и још ближе, величанствени Душе Истине… Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш… Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.
Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! … Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине…
Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало – зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидање немоћних грађевина од немоћних сенки...
Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно без другог двога не устаје и не леже. Сва делатност ума мога служи вери мојој. Сва делатност срца мога служи нади мојој. Сва делатност душе моје служи љубави мојој. Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.
Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља – не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.
Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли.
У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије.
Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност и ово није празна констатација већ истина која је посведочена богатим искуством живота Цркве Христове. Било да је у питању исцељење, или смирење до којег се долази трпљењем, или ма која друга јеванђелска врлина. Све проистиче из Јеванђеља Христовог, али, наша је обавеза да се Јеванђељем живи тако што ће се својом вољом и љубављу човек одлучити за Њега. Зато и кажемо да Господ никога не тера на подвиг. Он, једноставно, на подвиг позива. Гост емисије ђакон Иван Фаранов из цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну.
Овај свети мученик пострада за своју веру у Христа -премазан смолом, па у огањ бачен, и у огњу копљем прободен.