Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни док смо још под истрагом...
За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо.
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Облагодаћено срце воли и у стању је да о човеку говори само добро и да се моли за њега...
Заборав је, можемо слободно рећи, карактеристика времена у којем живимо. Заборављамо много, почев од најједноставнијих, најмаргиналнијих ствари које не утичу на квалитет наших живота, па до најкрунијих и најзначајнијих међу којима је, свакако, најзначајније спасење душе. Сав тај огроман простор свеколиких људских делатности и односа испуњен је, нажалост, заборавом. Чињеница је да заборав води у себичлук а да је себичлук смртни грех. Шта је разлог и где су корени овакве опште појаве међу људима, покушао је да расветли свештеник Душан Поповић, парох храма св. пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева.
Већ дуже време суочени смо са непрестаним зливањем река и поплавама. То је напромашива слика нашег греховног живота у кји смо сами себе потопили…
Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може...
Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте...
...Једнога дана приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања…
Суштина Крсне славе је у прослављању имена Божијег, као и у прослављању Божијег угодника – светог, који је заштитник нашега дома, али и у молитвеном сећању на све оне у Господу уснуле претке, на оне који су пре нас на земљи живели, исто Крсно име славили, и то нам у наслеђе оставили.
У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела...
Савршавање сваке Свете Тајне је богослужбени чин кoји захтева ванредну озбиљност и одговорност, јер, свака од њих је сусрет са самим Христом. Људи ненавикнути на црквени живот врло често знају да се током обреда савршавања Тајни понашају крајње неозбиљно, па чак и да се смеју и чине друге неприличне ствари. То ствара велике проблеме и самим свештеницима.
Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
У свету задовољстава смрт ће неприметно наступити и затећи душу неспремном...
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигао савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Сумња је стање упитаности у односу на то да ли је нешто истинито и стварно или није. Она је саставни део личности сваког живог човека. У том смислу сваки је човек један мали апостол Тома за чију сумњу свети владика Николај вели да је то „благословена сумња“. И сумња у постојање Бога спада у ту врсту јер Бог дарује слободан однос са Њиме и ништа не намеће. Где је граница између безверја и јачања вере и у ком правцу одлази та сумња и колико смо отворени за Бога, само су нека од питања на које је одговор покушао да да свештеник Далибор Стојадиновић, парох Храма Светог Саве на Врачару.
Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта…
Ради изгона лењости Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних…