Очигледно је да овај свет срља право у канџе отеловљењу Нечастивог – Антихристу. Слуге његове задњих деценија ужурбано разграђују закон Божији упирући се да Господа Бога потпуно потисну из творевине Његове и да зацаре на Земљи Његовог супарника, Антихриста. Свети оци, кроз читаву историју Цркве, упозоравају нас да ће супарнику Божијем претходити општа пометња у којој човек више ни сам неће знати да ли је мушко или женско…
Избриши, Господе, сва сећања моја – осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискају данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било. А ја не желим да буде само оно што је било…
Једна од најнеприроднијих заповести коју је Христос оставио људима јесте она о љубави према непријатељима. Она и јесте сведочанство натприродности душе хришћанина...
Ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом…
Сваки хришћанин који поштује и извршава заповести Христове истовремено чини Његово Царство опипљивим...
Најстрашнији грех, на небо вапијући грех који освету тражи, јесте убиство нерођене деце…
Лабилност, неукорењеност, често мењање мишљења или неодржавање обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Клоните се блуда! Ако попустиш, онда ће повратак Богу бити посут трњем и оштрим камењем! За грех блуда ћеш платити годинама јада и доживотним прекорима савести, ако не и мукама. Боље је не експериментисати са својом душом. Никакву срећу нећеш на греху изградити. Али жалосно је што овај глас мало ко слуша.
Данашња деца су мање-више препуштена „васпитавању“ медија што доводи и до тога да су млади данас често национално, верски, идентитетски дезоријентисани. Нажалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају у погрешном правцу. Како, дакле, младе привући Цркви, који су то механизми које Црква може да употреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори, утичу на духовни развој и живот омладине? На ова и друга питања одговара свештеник Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, председник Братства православне омладине Митрополије црногорско-приморске и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци.
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
Потребноје читати 147. псалам како би се укротиле дивље звери, али, још и више да би се укротили и рипитомили људи…
Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос...
Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао...
У последње време се јако говори о тзв. политичкој коректности коју бисмо овде могли поистоветити са конформизмом и саглашавањем са појавама која нису у духу истине. То је, у суштини, прихватање хомосексуализма, абортуса и других изопачености за као да су нормалне. Међутим, прави проблем настаје када се то догађа у крилу хришћанства, особито у протестантским заједницама где се „надбискупи“ извињавају хомосексуалцима, а методистички „свештеници“ оправдавају абортус, док је код католика евидентна напетост између либерала и традиционалиста. А код нас, православних?
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом; она је уздизање ума и срца Богу…
Главно правило културног понашања јесте да се избегава да се други људи осећају увређено. То искључује свако подсмевање или исмевање било у присуству било у одсуству дате особе. Како у затвореном кругу смејање другима који нису присутни, не наноси увреду и штету и не стварају се непријатељски односи, оно се сматра друштвено прихватљивим. А, да ли је то добро?
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању…
Интересантно је колико је питање богатства и сиромаштва, однос богатих према сиромашним, честа тема Светог Писма и веома чест предмет Христових јеванђелских поука и прича. Када се о томе мало дубље промисли, увиди се, међутим, само повод једном дубљем и суштинскијем питању: питању нашег односа према материјалном стварима и вредностима. Укратко речено: да ли те ствари и крпице припадају нама или ми њима; ко са ким господари, шта коме или ко чему служи.
Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу…