Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
Сматрај да је ово речено за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху.
После литије по центру Београда, у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Попшице (Пирковац) код Сврљига, икона Светог Цара Николаја II промироточила је на руци у којој држи жезал и примећено је крваво миро из ока Светог Цара. Затим се појавило и мироточење на иконама Пресвете Богородице Брзопомоћнице, Светог Царевића Алексија, коју су донели Руси, и велике урамљене фотографије патријарха Павла, која је ту од кад је упокојен патријарх Павле.
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Морити себе бригом показује да се човек, ослањајући се у свму само на себе, у потпуности одбацио Бога. То је опасна греховна болест...
После обнародовања чуда с немим младићем из Скопља који се исцелио пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“ у манастиру Дохијару на Светој Гори, ево још једног. Но, ово чудо је истовремено и поука да морамо бити веома пажљиви и одржати своју задату реч.
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Покајање није тренутак или догађај; покајање је стање које би требало човека да прати до краја живота…
Још је свети пророк Мојсије, боговидац, оставио народу израиљском поруку да се држи Књиге. Смисао ове поруке јесте у томе да је потребно бавити се речју Божијом и да се у њој поучавамо даноноћно, у свакој прилици и на свакоме месту. Њега је његов, старозаветни, народ послушао те стога и нама, хришћанима, може послужити као пример. Али, по речима Христовим, ако га не превазиђемо, нећемо ући у Царство Божије.
Колика је само склоноста човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Ако наша славна, јуначка и мученичка историја постане и остане само церемонијално присећање на догађаје који су крвљу исписани у нашој националној историји, онда се нама будућност не окреће лицем к лицу. Ако и данас, после једног века, ми сада живећи не оживимо наше претке који су себе уткали у нашу слободу и будућност, сигурно је да нећемо имати кога који би нас оживели. Ако молитвени дух не живи у нашим срцима то ће бити показатељ да ни ми више нисмо живи. Ово је порука онога што је свештеник Јован Бабић рекао поводом стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и ослобађања српских земаља у Великом рату.
Суд Христов, по речима Светих, биће једно велико изненађење за све оне који су навикли да својим људским мерама мере своје ближње…
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Стварајући свет, Творац је истовремено стварао и музику. Зато је музика и прва на списку стваралаштва човека, те иконе Творца. Музика доиста и јесте први и најстарији израз човекове сензибилности али и први и, може се рећи, најстарији израз човекових осећања, размишљања, испољавања његовог бића. Уосталом, музика је и незаобилазни начин приношења службе Богу.
Свако онај ко је заповести Христове у живот свакодневни преточио својим односом према ближњем, учинио је Царство Божије опипљивим…
Још од четрнаестог века, у манастиру Ватопед на Светој Гори Атонској, налази се Појас Богородице за који кажу да га је сама својим рукама урадила, од камиље длаке, док је још била мала. Велика је благодат и много је чудеса од овог појаса, јер га је Мајка Божија читавог живота носила на себи. Ту су и друге православне светиње: честица Крста Господњег, мошти светог Јована Златоустог, светог Григорија Богослова и преподобни Јевдоким, ватопедски светитељ.