Толико се трудимо да овладамо знањем из сваковрсних области живота. Али, ако не знамо куда са животом…?
Веома су страшне последице кршења правила супружанске чистоте. Оне могу бити веома трагичне…
Не мучите се да решавате проблеме којих је на претек. Уместо тога молите се Богу јер ома начина и решења…
Не допустимо да се због животних брига и неспокојства будемо лишени будућег вечног живота…
Оставите начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве супротне духу Христовом…
Светом надом требамо бити утврђени у Богу и тада нам никакве животне буре не могу наудити...
У молитви је најважније да је она од срца, макар и само неколико речи... све остало је неважно...
Бунтовна деца нам показују каква је наша душа заиста. Да ли смо способни да истински волимо, да ли можемо да трпимо, да ли је Бог у нашем срцу? Христос посебно долази у тренуцима када имамо проблеме и нелагодности; долази и чини наш живот бољим. Тешка и бунтовна особа на нашем путу је опомена од Бога, да треба да се загледамо дубље у своје срце, и видимо шта се дешава у нашој души.
Она која те чини јачим од смрти, којом доносиш победу над страхом и језом од смрти....
Праштање је један од најтежих подвига који човек може предузети на путу ка Царству небеском. То, свакако, није једнократни чин већ дуготрајан процес, који од човека тражи врло дубоку мисаону активност и будност. Опраштање је тешко и многим људима скоро недоступан напор, јер је често скопчано са великим душевним боловима, особито када неко испољи непријатељство према нама и поведи нас. Ипак, са друге стране, опраштање је подвиг који човека сасвим извесно уводи у област радости живота, али само под условом да имамо Христа као мерило живота у свим стварима и односима. Говори свештеник Глигорије Марковић из храма Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу.
Зато што човек није сам победник над својим страшћу, потребно је да појача духовни живот...
Онај ко Христа није осетио овде, неће га осетити ни тамо у будућем животу...
Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас...
Ми треба, вером нашом, да видимо Христа као Бога у ономе пониженом, и попљуваном, и изубијаном човеку...
Један од највећих празника које прославља наша света Црква, по рангу и важности одмах иза празника Господњих и Богородичиних, јесте празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Ова два апостола представљају темељ Цркве Христове у свету и оличење су вере и љубави хришћанске.
Када кажем молитва, не мислим на ону лагану, која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу...
Пут човеков у грех започиње преко чула. Одатле кроз мисли, речи и дела налази свој крајњи циљ – обарање човека у бешчашће и погибао. И то је од искони тако. Данас, пак, уз помоћ савремене дигиталне технологије, превара чула достигла је савршенство тако да човек више нема начина да препозна а је истина а шта лаж и подвала. Чини се да је од тога немогуће одбранити се, али...
Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа...
Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати...
Наша вера је на испиту свакодневно, и у добру и у злу. Својим односом како према догађајима и стањима који су нам пријатни али можда и више према оним непријатним, ружним па и трагичним, ми исповедамо своју веру и однос према самоме Христу. Идеалан пример за некористољубив однос према Богу пружа нам римски капетан, незнабожац, који својом вером креће у исцељење свога слуге. Чудесна исцељења као и силина вере и љубав према ближњем – представљају, уствари, пројаву будућег, непропадљивог Царства Небеског. О томе говори свештеник Асеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник Радија „Слово Љубве“.