Да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих…
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Чувена битка на Косову пољу један је од најзначајнијих догађаја српске историје прерастао у легенду, која је са поносом препричавана кроз генерације. Захваљујући тој легенди, ова највећа погибија српске војске и српских велмоза на челу са кнезом Лазаром, прослављена је као морална победа косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се, као последње хришћанско упориште, супротставлили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…
Блудна страст је најбестиднија. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи...
Ако измакнеш пост као темељ, све ће врлине бити потрошене и разрушене...
Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповед и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Није исповест само таксативно изношење својих грехова; она је искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе...
Kао један од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, открива нам да је смисао брачне заједнице да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице. У том амбијенту свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. То није нимало једноставан процес. Основни задатак двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству.
Учени људи углавном не разумеју духовни живот; зато ће на Суду божијем испасти најглупљи...
Постоји једно стање, једно настројење, које се подмукло увлачи у човекову душу и којем су подложни сви људи, наравно, неко у већој а неко у мањој мери. То је лицемерје. Са овомм духовном девијацијом сусрећемо се свакодневно, на сваком месту и у свим ситуацијама, па и у црквеном животу. Иако са лакоћом препознајемо лицемерје у другом човеку, наш главни задатак требало би да буде да то зло препознамо у себи. Тек онда можемо кренути ка истинској, нелицемерној љубави и делатном хришћанском животу. Говори свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт…
Бог не чује молитве оних који не испуњавају заповести Његове. Буди чврст и не подлежи искушењима…
Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу, дешава се или као казна, или као поука…
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем…
Нема више пожртвованости међу људима. Мало је оних који би трудом и борбом до циља. Углавном сви прижељкују успех без труда, новац без рада... Па и ми хришћани бисмо да преко ноћи постанемо светитељи а да при том не начинимо никакав подвиг, да се ни за кога не жртвујемо и да се радујемо само ако нам је лагодно и удобно.
Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу – мирна тишина и љубав...
Непрекидно жаљење покојника је пример егоизма и гордости, плач због себе и своје усамљености...