Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини…
Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим …
Када имамо Христа у срцу то је велика корист не само за нас, него и за људе у нашој околини...
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Човеку је ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога…
Ништа тако страшно не пада на срце човеково као могућност изненадне смрти. Та неочекиваност надвија се над човеком као тешка мора. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету?
Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај...
Празник, или оприсутњење догађаја силаска Духа Светога на апостоле, који се суштински догађа на свакој светој Литургији, а који се историјски збио у педесети дан по славном Васкрсењу Христовом, Црква назива још и рођенданом Својим. Говорити о Светој Педесетници заправо значи говорити и о начину на који ми данас у Цркви и живимо. Господ никога не тера да буде у Цркви и да се моли, али постоје и поучне приче попут оне о о. Емилијану и његовом ученику Стефану, којом се показује јачина силе Божије и делатна, молитвена љубав заједнице у Цркви. Говори свeштеник Стефан Васиљевић.
Сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима…
Виде праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да никада нису осећали тугу…
Губитак благодати је губитак контакта са вечношћу, а то ствара страх услед познања смртности…
Ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају псовању. Псовања се не стиде ни политичари у јавним наступима, ни новинари, ни уметници, а шта тек рећи о „обичним смртницима“? Многи говоре језиком псовки која је на филму, у серијама, на позорници постала безмало културни бренд. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.
Оне који су себе посветили Богу, недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе…
Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје…
Бити у мисији љубави Христове значи да, шта год радили, то не чинимо ради уображености и похвале, или ишчекивања награде, плакета и медаља. То значи управо оно што је свети апостол Павле оставио као најграндиознију духовну баштину хришћанства: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.“ Управо један чудесан догађај, плод мисије „Радост срца“, на најубедљивији начин сведочи о овој великој истини. О њему своје сведочење исписује монах Бенедикт, сабрат манастира Високи Дечани.
Кад човек крене да тражи да га други примете, одмах почиње да губи душевни мир…
Под најездом Османлија, 1000 година старо Византијско Царство доживљавјело је своје задње дане, а над православним краљевсвтима се навукли тамни облаци и наговјештаји догађаја, који ће промијенити ток историје региона. Петар Петровић Његош је стихом десетерцем и јединственом језичком бравуром, описао те историјске моменте ... и тиме их забиљежио вјечније, но да их је у камен исклесао. Еп "Горски вијенац" данас спада међу најупечатљивија литерална дјела славенског поријекла.
Ради сачувања унутарњег човека потребно је настојати да уздржавамо језик свој од многословља
Живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију…