У нашем времену поимање добре жене се протеже у простору од најбаналнијег и највулгарнијег тумачења па све до најузвишенијег. Ипак…
Као дечије трчање за лептирима, тако изгледа и трчање људи кроз читав њихов живот за жељама. Али, та трка је заморна и бескорисна. Када дође самртни час, неће умети рећи, за чим су трчали. И ући ће у други свет празних руку и збуњена срца.
Када би жене постуиле по заповести Господњој и биле послушне својим мужевима, Господ би учинио да и мужеву буду људи светога живота…
Отпадање људи од Христа је увек тужно за Хришћане, али оно такође постаје мотивација за показивање љубави и молитву за оне који су се удаљили од Хришћанства. Према онима који не верују у Христа треба да се понашамо са великом љубављу и саосећањем. Христос нам у Јеванђељу каже, да треба „тако да се светли наша светлост пред људима“, да могу да спознају Бога. Наша је кривица што постоје људи који не познају Христа.
Најбољи мисионарски рад остварује се не речима и причом већ нашим примером, љубављу и благошћу...
Зло наноси велику штету људима, али, на крају уништава и – само себе. Бог своје не оставља. Чак ни гресима данашње младежи неће судити као што би судио у неким давно прошлим временима када је добра било много више на овоме свету. Осете ли истиниту, искрену љубав, млади ће поћи за њом...
Тугујући за Господом, душа осећа и радост јер осећа да туга за Господом доноси спасење...
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти. Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа.
Ништа у животу не може изићи на добро ако се на добар начин не учини. А добар начин има и своја добра правила…
Питање бриге о црквеним добрима нас врло често притиска својом актуелношћу. Многима што шта из ове области није јасно. Некима и зато што сами не желе да им се та питања разјасне, будући да су уверени у своје ставове који су углавном – негативни. Особито када је у питању црквени „возни парк“. А одговор је јасан: то је клир, јерархија, на челу са епископом. Колико год да се то некоме не свиђа, то је православна црквена пракса одвајкада.
Смрт је, према учењу наше Цркве, неприродно стање. Она јесте изненадна, али је сасвим извесна да ће доћи. Многовековно духовно искуство хришћана нас опомиње да је потребно да размишљамо о смрти како бисмо имали квалитетнији живот. Педагогија сећања на смрт има за циљ да одагна очај од помисли на њену извесност, али и да нас припреми за сусрет са Господом. О смрти и ономе што следи после тог тренута говори свештеник Вајо Јовић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу.
Лабилност, неукорењеност, често мењање мишљења или недржање обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Човек који живи у будућности је онај који живи у фантазији; ко живи у прошлости је мртав човек...
Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог...
Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни док смо још под истрагом...
За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо.
Устројство Цркве какво данас познајемо није настало у једном даху или дану. Оно је грађено као одговор на потребе заједнице и одговор на прилике реалног живота људи. Због тога живот у Цркви не треба идеализовати већ је потребно бити свестан чињенице да и у Цркви, као и у свакој другој заједници, има недоумица, разилажења, неслагања, чак и сукоба. Али и начин за њихово разрешавање.
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Облагодаћено срце воли и у стању је да о човеку говори само добро и да се моли за њега...