Чујем глас
Чујем глас из дубине где говори: безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге. Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туђих греха, оживеће. Као и све болести - и смрт је болест, коју наноси грех. И као што ниједна болест нема власти над безгрешним, тако ни смрт нема власти над њим. Заиста, синови земље, и смрт није друго до болест.
Душе Свети
Душе свети, гле, како је подла душа моја! Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
За Истином
За истином трчи душа моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору. Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину… Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака. Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.
На тромим точковима тела
Путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју… У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају… Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.
Приђи ми ближе…
Приђи ми ближе и још ближе, величанствени Душе Истине… Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш… Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.
Силазим дубоко у душу своју
Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! … Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине…
Силазак у ум
Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што му чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало – зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидање немоћних грађевина од немоћних сенки...
Љубав моја бди
Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно без другог двога не устаје и не леже. Сва делатност ума мога служи вери мојој. Сва делатност срца мога служи нади мојој. Сва делатност душе моје служи љубави мојој. Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.
Сведочанство православног Словенца
Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља – не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.
Унутрашњи бол
Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли.
Постриг није магија
У нашем народу, иако православном и монахољубивом, постоје велике заблуде у разумевању монашког живота. Углавном су то предрасуде које се доносе на мотиве одласка у манастир као што су: разочарење у живот, болест или неки хендикеп, естетски разлози... Мали број људи зна да се у манастир одлази из љубави према Христу и да се без те љубави нико у манастиру не може задржати дуго. О томе сведочи и монахиња Светлана (Тарасевич), регент у Покрово-Тервеническом женском манастиру Лодејнопољског рејона Лењинградске области, Санкт-Петербуршке епархије.
Господ не тера, Он позива
Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност и ово није празна констатација већ истина која је посведочена богатим искуством живота Цркве Христове. Било да је у питању исцељење, или смирење до којег се долази трпљењем, или ма која друга јеванђелска врлина. Све проистиче из Јеванђеља Христовог, али, наша је обавеза да се Јеванђељем живи тако што ће се својом вољом и љубављу човек одлучити за Њега. Зато и кажемо да Господ никога не тера на подвиг. Он, једноставно, на подвиг позива. Гост емисије ђакон Иван Фаранов из цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну.
Свети мученик Зинон
Овај свети мученик пострада за своју веру у Христа -премазан смолом, па у огањ бачен, и у огњу копљем прободен.
Света преподобна Теодора Солунска
Преподобна Теодора роди се на острву Егини од побожних хришћанских родитеља, Антонија и Хрисанте. Ови благочестиви супрузи живљаху у време цара Михаила Рангаве, када свету Цркву узнемираваше јерес иконоборска. Но благочестиви супрузи не дадоше се саблазнити иконоборским учењем, већ као светилници сијаху својим правоверјем...
Свети преподобни Платон исповедник
Преподобни Платон бејаше син знаменитих и побожних родитеља, Сергија и Ефимије. Још измалена родитељи га васпитаваху у побожности и учаху хришћанским врлинама Али не успеше да до краја доведу васпитање свога синчића, пошто се упокојише и пређоше из пролазног живота у вечни живот. Оставши сироче, Платона узеше у свој дом његови рођаци...
Свети преподобни Пуплије
Преподобни Пуплије монах подвизавао се у Египту за царовања Јулија Отступника. Када овај безбожни цар крену на Персију, посла у правцу истока ђавола, као неког извидника, да му брзо донесе отуда вести. Кренувши на исток, ђаво дође до места где монах Пуплије живљаше. Но ту се заустави и остаде десет дана непомично, пошто не беше у стању да се макне с места. Јер преподобни Пуплије, осетивши да ђаво пролази његовим крајем, стаде на молитву, и са рукама подигнутим к небу мољаше се дан и ноћ дотле док се ђаво не врати Јулијану не урадивши ништа...
Свети преподобни Марко Трачески
Назива се још и Атинским, јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини, умреше му родитељи. Он помисли у себи, да је смрт и за њега неизбежна, и да се треба припремати благовремено за честан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију), у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу и жеђу и мразом и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну, у виду хлеба, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона, да ли сад у свету има хришћана, који кад би рекли гори овој: „Дигни се одавде и баци се у море”, - да се тако и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Свети Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба, која је прихвати. Поживе свети Марко 130 година и упокоји се око 400. године.