Црква Христова највећи је универзитет љубави. У њој се сви уче овој несравњиво највећој мудрости, врлини али и вештини. Љубави су обручени сви житељи Цркве – од апостола, преко епископа и презвитера до последњег „малог брата“ у њој. Зато је свима, али свакоме према служби, завештана и одговорност. Зато, „Све да вам бива у љубави“, како поучава свети апостол Павле, јер, ако је у љубави онда то значи да је у Христу!
Способност да се осети Христос се постиже духовним радом на себи у овом животу...
Већ два миленијума у свести хришћана одзвањају речи светог апостола Павла који каже да ако Христос не устаде из мртвих узалуд вера наша, па узалуд и проповед. Питање на које свакодневно видимо одговор може гласити: колико ми данашњи хришћани заиста верујемо у васкрсење Христово? Како се лечити од сумње у Васкрсење, како стећи веру и како деци приближити појам смрти и Васкрсења? Ми се веома лако изјашњавамо као хришћани, али је чињеница да ће, колико год ми историјски били удаљени од васкрсења, оно увек бити исто и истинито. Говори свештеник Драган Радовановић, свештенослужитељ у Вазнесењској цркви у Београду.
Колико је оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали реч Христову кроз своја дела…
Црква је отворена, Дом Божји... Да се сви радујемо! И да се радујемо животу као највећем дару...
Научите да се борите са својим страстима јер је то веома битно па је чак и императивно.
Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран…
Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо…
Није никаква мудрост ако кажемо да се навике које човека прате кроз живот стичу у најранијем периоду живота, у детињству. Са старом пословицом да се дрво савија док је младо сусрећемо се свакодневно у свим ситуацијама. Наша лењост укорењена је у нераду још у дечијем узрасту те је због тога од животне важности да се дете учи раду од најранијег узраста.
Неизмерно је богатство које човеку доноси трпљење. Ни једна врлина не обилује толиким спасоносним потенцијалима као трпљење…
Мученици Христови су највеће богатство Цркве Христове, самим тим и наше страдалне и мученичке српске Цркве. Они су неисцрпни извор надахнућа, кроз њихову невино проливену крв рађају се нове генерације хришћана. Ако бисмо мучеништво српског народа покушали да представимо и бројчано и просторно, наишли бисмо на неизбројиво и једино Богу познато мноштво људи страдалих само због тога што су били Срби и православне вере, на простору некадашње НДХ у периоду Другог светског рата, наравно, и у претходним деценијама и вековима. О њима сведочанство износи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци под Авалом.
Страх од смрти обично се јавља код људи који не знају за Господа и то колика је Његова милост…
Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом…
Христос је укинуо пакао, разорио. Биће унутрашње стање пакла... Рај је, исто тако, унутрашње стање општења с Богом...
На лицу човековом јасно се огледа да ли духовно напредује или се не труди...
Сваке године у августу, на празник Успења Пресвете Богородице, у народу познатијем као Велика Госпојина, у цркву на острву Кефалонији допузи велики број змија, за које мештани верују да су благослов од Богородице.
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Мисао, осећај и вољу убијамо преједање, опијањем и животним бригама и тиме отпадамо од Источника живота...
До Царства небеског не долази се самачким ходом и вођењем „сопствене бриге“, макар се и о спасењу радило. Ми се спасавамо ходећи у друштву са свима онима које нам је Господ у наше окружење послао. Јаки су дужни – наглашава свети Апостол – дужни а не ако они хоће, да помогну слабије.
Лек за сваку несрећу, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег... свима за све за спасење...