Страшне су родитељске клетве које чине да човек не угледа светлост ни овога ни онога живота...
Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушност млађих старијима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен.
Срце које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне…
Иако је много тога до сада речено о посту, иако да скоро нема више ничега новог, надахнутост саговорника увек и изнова може бити инспиративна и ову тему учинити интересантном. Оно што увек може бити од користи јесу практични савети свештеника упућени онима који су још неутврђени у вери и хришћанском животу. Тако је и у овој прилици у којој је саговорник емисије „Реч пастира“ био протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу.
Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена…
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан…
Уврежена је навика да људе који греше окушавамо да исправимо, али то чинимо неопрезно и сами правећи грешку…
Ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље…
Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно...
Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже...
Смрт члана породице или блиске особе представља једно од најтрагичнихих искушења свакога човека. Значај овог догађаја саобразан је значају промишљања о њему и сазнања како се носити са њим, као и која је то „мера“ туговања и после колико времена се наставља са „нормалним“ животом. Ништа мање није зналајно ни то шта се дешава са душом умрлог након смрти, зашто су важна прва три дана по упокојењу, шта је молитва трећег, деветог и четрдесетог дана..., као и које су наше обавезе према упокојенима? О овој необично важној теми гофори свештеник Борислав Петрић из храма св. пророка Илије у насељу Миријево у Београду.
Бог није способан за лажи и насиље. Он не спасава онога који то неће својом вољом…
Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини…
Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим …
Када имамо Христа у срцу то је велика корист не само за нас, него и за људе у нашој околини...
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Човеку је ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога…
Ништа тако страшно не пада на срце човеково као могућност изненадне смрти. Та неочекиваност надвија се над човеком као тешка мора. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету?
Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај...