Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело свога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 22.05.2025. Зачало 35.
Свети Николај Чудотворац Мирликијски
Чуј, земљо, ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон мој (Јерем. 6, 19) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Смирен човек је незлобив, љубазан и предусретљив, који избегава сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос никад није био љут…
Верујте да вас Спаситељ увек посматра и види вас све са свим вашим мислима, жалостима, уздасима, у свим вашим околностима, као на длану. Молите се пред иконом Спаситеља, као да сте пред Њим Самим. Човекољубац је присутан и очима, на њој насликаним, тачно гледа на вас. Очи су Господње на сваком месту, значи, и на икони; и слухом изображеним на њој, слуша вас. Наратор: Маријана Ђерић
У свету опседнутом спектаклом, где се траже велики докази и драматични призори, једна тајна се открила тихо, без помпе. Није било грмљавине нити пламена с неба. Само гроб, а из гроба – нешто неочекивано, нешто што није било само земља. Нешто што измиче нашим уобичајеним представама и речима.
Овога дана врши се спомен чудесног исцељења које милостиво учини Пресвета Богомати и Приснодјева Марија над младићем Стефаном, неправедно ослепљеним, у селу Колнопи наспрам острва Крфа, 1530 године.
Овај преподобни песмопојац песмама прослављаше Бога, и тако поживевши престави се у миру.
Свети војници Христови за Христа пострадаше мачем посечени.
Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.
Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?” Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.
Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 21.05.2025. Зачало 18.
Није ли ријеч моја као огањ, говори Господ, и као маљ који разбија камен? (Јерем. 23, 29) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ако принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи…
Данас Црква прославља појаву Часног Крста над Јерусалимом – догађај који није био само чудо на небу, већ дубок одговор на људску сумњу. Усред раздора и духовне пометње, док се истина о Христу доводила у питање, на небу се указао Крст – не као претња, већ као знак љубави, светлост која се пружила преко целог града. И ако тај Крст данас не видимо телесним очима, можда га ипак можемо препознати – у тренуцима милости, у снази праштања, у дубоком осећају да нисмо сами. Јер ако је небо тада било отворено – зашто не би било и данас?
Свети и блажени Нил, заблиставши у познија времена, подвизима својим превазиђе многе, чак и древне, подвижнике. Нови доказ, да се врлина, побожност и љубав к Богу не ограничавају временима и годинама, него имају свој основ у нашој вољи и слободи. Син побожних православних родитеља, свети Нил се родио у Мореји, данашњој Грчкој, у месту званом "Свети Петар Кинуријски" (око 1601. г.), у Закониској епархији...
У време незнабожног Декија римског цара и његовог намесника Валеријана, бише похватани хришћани по разним градовима и селима, и у град витинијски Никомидију доведени, и у тамницу бачени. Због тога никомидијске хришћане обузе велики страх, а нарочито што се и сам цар Декије приближавао њиховом крају, јер је већ био стигао у Кесарију. Тада многи хришћани побегоше у горе и пустиње, кријући се од руку мучитеља, а други смело сеђаху код својих кућа, очекујући час када ће се удостојити да ма каквим страдањем прославе Господа.