Ученице светог Панкратија, епископа Тавроменијског (спомиње се 9. фебруара и 9. јула). Мученички пострадале за Христа у огњу.
Овај свети мученик беше из града Ерме у Египту. Као хришћанин он би изведен на суд пред тамошњег кнеза. Примораван да се одрекне Христа, он нипошто не пристаде. Потом би бачен у најстрашнију и најмрачнију тамницу. А после мало дана изведоше га из тамнице и гвожђем стругаше; затим га на крст приковаше, и све му тело у ране претворише; па га онда бише, и кости му поломише, и железним шипкама прса и слабине палише; после тога га у ужарену пећ бацише, у којој светитељ проведе три дана, али благодаћу Божјом би сачуван неповређен. Потом му дадоше те попи најотровније напитке, али му они не нашкодише. Тиме свети мученик привуче вери Христовој онога који беше спремио те смртоносне отровне напитке; но овоме би одмах одсечена глава, и он доби од Господа венац мучеништва.
У време цара Максимијана ова света Потамијена, веома лепа девојка, беше робиња у једног развратног и сладострасног господара. Овај господар је често присиљаваше на срамно дело. Али пошто не могаде да је наведе на своје зло, он је, бесан од јарости, предаде градоначелнику Александрије, рекавши му: Ова млада девојка је моја робиња, али не пристаје на моје предлоге. Стога ти је ево предајем у руке да је ласкама или претњама склониш да пристане на моју жељу. Успеш ли у томе, уверавам те да ћу те достојно наградити. Ако пак она не пристане, онда је као хришћанку стави на муке, па је горком смрћу умори.
Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: „Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!” Још је говорио Данил: „Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави”. Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.
Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: „Ко се смираје, узвисиће се”.
У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.
Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.
Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).
У данашњем свету, где зло постаје свакодневна преокупација, духовна радозналост се лако претвара у опасну опседнутост мрачним силама. Истраживање зла не води ка добру, већ ка помрачењу ума и губитку вере. Човек је створен да гледа ка светлости, а не да се храни мраком. Само трагање за добром открива Божију вољу и доноси мир души.
Верујте и дубоко у срцу држите да се ништа не догађа без Бога, чак ни најмања ситница…
Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. (Приче Сол. 4,23) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Нису све сузе узалудне. Постоји туга која рађа радост, као што постоји страдање које води спасењу. Онај који воли Бога, чак и кад Га не види, не сумња да пут боли може водити до вечне светлости. Надом, као сидром душе, верни остају чврсти усред животних бурa, гледајући иза суза у лице обећаног Царства.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 19.06.2025. Зачало 27.
Новгородски трговац. Једном, обревши се у великој опасности од буре на Оњежском језеру, он се пламено мољаше Богу и даде обећање да ће, буде ли спасен, сав живот посветити покајању и служењу Богу. Избачен буром на Климецко острво, он се замонаши и на месту спасења свога основа општежићни манастир у име Свете Тројице, но игуманства се из смирености не хте примити. Проводећи сав остали живот у строгим подвизима поста и молитве, преподобни се упокоји 1534. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.
У својој једанаестој години отишао у манастир код свога ујака, светог Макарија Кољазинског. Овај га замонашио, и Паисије под његовим руководством проводио монашки живот у подвизима послушања. Године 1464. преподобни Паисије основао у близини Углича општежићни Покровски манастир, и био у њему изабран за игумана. Године 1469. основао и други манастир: Никољски Грјехозаручни. Подвизавајући се у Покровском манастиру, преподобни Паисије достиже дубоку старост, и престави се 1504. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Покровској обитељи.