Сваке године у августу, на празник Успења Пресвете Богородице, у народу познатијем као Велика Госпојина, у цркву на острву Кефалонији допузи велики број змија, за које мештани верују да су благослов од Богородице.
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Мисао, осећај и вољу убијамо преједање, опијањем и животним бригама и тиме отпадамо од Источника живота...
До Царства небеског не долази се самачким ходом и вођењем „сопствене бриге“, макар се и о спасењу радило. Ми се спасавамо ходећи у друштву са свима онима које нам је Господ у наше окружење послао. Јаки су дужни – наглашава свети Апостол – дужни а не ако они хоће, да помогну слабије.
Лек за сваку несрећу, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег... свима за све за спасење...
Бог тражи од нас када дођемо на свету Литургију, да све бриге пренесемо на Њега, Њему у руке да предамо срце своје, мисли своје и сав живот свој...
Пробијати кровове и зидове како би се испунила заповест о љубави и помогло ближњем. На том путу много је препрека и није случајно речено да је пут саблазни и зла широк и да на њему нема препрека за разлику од узаног и трновитог пута спасења које није ништа друго до испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњем... Дакле, главно је не одустајати док се не нађе решење за муку нашег ближњег и то би био један вид практичне примене и остварења наше љубави. Не обазирати се на препреке, бити решен и истрајан у извршавању заповести Христове. Када Господ види нашу истрајност да смо учинили све што до нас стоји, то ће бити јасан сигнал и Њему да учини са своје стране оно што је Њему као Богу могуће. А Њему ништа није немогуће! Свештеник Владимир Левићанин.
Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро…
Да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву Богу, он мора да нађе склад између душе и тела…
Свако од нас има неку „своју истину“, своје виђење истине, свој рат за њу… А Истина је – само једна…
Примивши на Себе људско тело Бог у Христу исцељује људску природу од греха, али, човек и даље остаје слободан за избор…
Шта год и колико год да радите, трудите се да то радите искрено и, што је најважније, у радости…
Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао, речи су Апостола Андреја као најдивније сведочанство љубави према Христу…
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Докле год човек има у себи нагон да анализира зашто га људи мрзе, он, заправо, тражи разлоге да оправда своју мржњу, и то није добро…
Када бисмо покушали да дефинишемо срећу, дошло би до забуне… У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“,само речи благодарности и славе…
Врлине или мане једног човека врло лако могу бити и наше ако се одлучимо да са тим човеком имамо заједницу…
Молимо Господу да нас искуша и отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, како обисмо се потрудили да се упутимо ка путу у живот вечни…
Не само стомаком него и језиком, уздржавајући се од клевете, лажи, празнословља, понижавања, гнева...
Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако...