Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903. године.
Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцељења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију, нареди да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа. „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога”, рече свети Патрокле цару. На то њему цар: „Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?” Рече Патрокле свети: „Имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу”. Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по Божјој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.
Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. године.
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Нерукотворена икона Господа Исуса Христа открива тајну Божје присутности у свету и људској души. Она сведочи да истински лик Христов није само прошлост, већ живи и осветљава наш живот. Човек је призван да постане „жива икона“, место где се благодат огледа кроз љубав, смирење и дела доброте. Данашњи празник показује како духовна светлост Христова делује и кроз мале, али истинске поступке вере у свакодневици.
Срећа се не може наћи на касним ноћним гозбама, на пијанкама или на оним озлоглашеним местима...
Али ће изаћи шибљика из стабла Јесејева и изданак из коријена његова изникнуће (Иса. 11, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 29.08.2025. Зачало 9.
Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: "Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом Мартирологиу").
Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.
Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.
Мачем посечени пострадали за Господа. Били родом из Палестине.
Помиње се на данашњи дан у Јерусалимском Канонарију. Вероватно је био један од архиепископа Јерусалимског првопрестола - мајке свих Цркава.
Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за ђакона а потом и за свештеника.
Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у "Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.
Живео је у 16. и 17. веку. Подвизавао се богоугодно и дуго у светој лаври српској Хиландару на Атонској гори. По послушању би послан од Хиландарског братства у метох Хиландара у Банату у области садашњег Зрењанина. У молитви и посту ту се он строго подвизавао и од Бога добио дар чудотворства које се посебно очитовало по његовом престављењу. Био је погребен на месту где се данас у Зрењанину налази мала црквица њему посвећена, а народ је одмах почео да посеђује његов гроб, где су се уз молитве догађала и данас се догађају многа излечења.