Празновање у Цркви је духовни догађај без изузетка. У њему наше су мисли, речи и чињења усмерени ка Богу, светима и догађајима које Црква празнује. Али, Празник је и дан у који се не ради никакав други посао. Макар тако мисли огромна већина, те је зато склона да у празнику препозна само и једино нерад.
Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу...
Морити себе бригом показује да се човек, ослањајући се у свему само на себе, у потпуности одбацио Бога. То је опасна греховна болест...
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован „празним речима“.
Све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива…
Једно од основних начела духовног живота јесте познање самога себе. А тога нема без самопосматрања, јеванђелског преиспитивања себе…
Предати себе светој вољи Божијој значи заштити себе од беспотребних брига. Гледати у будућност а не видети садашњост је погубно по човека...
Покајање није тренутак или догађај; покајање је стање које би требало човека да прати до краја живота…
Можда бисмо простор између последњег дана старе и првог дана нове године (ако такав простор уопште може постојати) могли да назовемо простором у којем се сударају туга због неоствареног са апстрактним очекивањем. Старо зло и ново добро просто се намећу као нешто ниоткуд док је наше само да се забавимо, запијемо и преједемо. Али, може ли и у Новој години заиста ишта постати ново?
Родитељи морају да крсте своје дете по могућству 40 дана после рођења…
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Срце људско оупија у себе сваку нечистоту, зато га треба цедити од те нечистоте…
Колика је само склоности човека да око себе види непријатеље, да због тога ускраћује љубав према ближњем…
Свако поређење своје са ситуацијама у којима су други људи потенцијално јако опасно. Поготово ако гледамо на оне који су у бољој ситуацији од нас...
Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран…
Црква наша, говоре Оци, сазидана је на костима и крви мученика који су за Њу страдали и животе своје давали. Али, мало ко међу нама поглед свој упире ка онима који немаше храбрости за подвиг приношења живота, али, чији удео у црквоградитељству није ништа мањи. На њиховој страни је мудрост идења за Христом који не подразумева улудо бацање живота.
Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао - речи су Апостола Андреја као најдивније сведочанство љубави према Христу…
Скоро да нема теме која у духовном и црквеном животу у нашем народу не отвара толико полемике као питање наше недостојности пред Богом. Ова тема посебан тон добија у разговорима о светом Причешћу. Највећи број људи своје неприступање светој Чаши правда управо недостојношћу. Иако у томе има истине, постоји и оно што се на први поглед не види – гордост и сујета.