АМЕРИЧКИ МИР И БИТКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ
Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крају XX и почетку XXИ века. Тај "Нови свет" (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (демонизована) слика или анти-икона, и нимало случајно, одабрао управо "Запад" за своје име, за свој суштински символ и судбину.
Посветовначење клира
Кад се клирик поветовњачи постаје кандидат за ђавола. Када клирици постану мирјани, мирјани ће постати демони (св.Козма.)
Игуманија Нектарија
“Препоручила бих свима да се моле Богу, да иду у цркву, да се исповиједају и редовно причешћују и да слушају шта свештеник говори, а не шта твори; зато што свако треба да иде у цркву, прије свега, ради Бога и ради своје душе…” Продукција Студија Б
Клир и Црква
Наш циљ је да се спасемо и постанемо калуђери унутар себе. Постати свештеник нас неће спасити, али бити свештеник је Богом дан дар. Много свештеника су пошли погрешним путем славе и новца ради. Две ствари се очекују од свештенија: да није среброљубљив и да има љубави у себи.
Обремењују децу многи
У данашњици обремењују децу незнањем а не уче их страху Божијем. Телевизија и други медији од човека су направили будалу. Чак и разборити људи постају ко магнетрофонска трака.
Данас децу удаљују од цркве
Данас удаљују децу од цркве и скрећу их са правог пута. Ако деца немају утицај цркве као што је то некад било онда ће се уплести у лоше друштво, и лоше животне навике.
Теорија еволуције
Теорија еволуције је хула на Бога и његово створење. Будимо опрезни и чувајмо веру у Господа нашег створитеља.
Проблеми образовања
Дух безбожности се дубоко проникао у народ кроз образовање. Данашњи систем образовања доноси многа зла. Млади одлазе у иностранство да буду учени од свакојаквих безбожника. Ми смо дужни да се молимо за младе и децу да стекну духовно здравље и врлине радије него духовну штету.
СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије Џорданвилски
По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани".
Дотеривање - ружење иконе Божје
Дотеривањем ми прљамо икону Божју. Да је Бог хтео да будемо другачији он би нас такве и створио. Бог се више стара за душу него за тело.
Жена да не носи мушка одела нити мушко женска
Поучна беседа страца Пајсиа о младима и њиховом начину облачења
Људи су жедни једноставности
Људима недостаје једноставност. Млади следе светски дух и имају идеале, а немају узоре. На нама је да се понашамо једноставо и да покажемо истиниту љубав.
Данас не можеш да разликујеш мушкарца од жене
Данашње генерације, младе цуре и момци, опонашају једни друге не знајући да кроз то показују лош пример хришћанства.
Истинита љубав разоружава младе
Већина младих су отишли у свет. Отишли су са правог пута и немају снаге да се врате. Како им се приближити и вратити их на прави пут? Једино кроз љубав. Љубав ће их разоружати и ослободити.
ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ - Свети Јустин Ћелијски
Ове беседе су препуне људске, пастирске, свештеничке, духовничке, сотириолошке и црквене одговорности за људе и народ којима се обраћа, као што су то биле и беседе, рецимо, Светог Јована Златоуста, кога је он толико волео и на кога се угледао.
Поштуј оца и матер своју
Докле су дошла данашња деца, ни једну реч не могу да поднесу! Немају у себи поштовања. Родитељи воле децу и све раде из љубави.
Бестидност одгони Божанску благодат
Непоштовање, вређање и бестидност су највећи разлози за удаљавање од Божанске благодати. Једном када благодат Божја одступи, ту више нема простора за добро. Имајмо више поштовања и примићемо више Божје благодати.
ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ
Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу.
Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно.
Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења.
Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова.
И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији.
«Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи.
Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника.
Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче?
Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!»
Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10).
Превод с руског: Наташа Убовић
Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл
цц:манастир лепавина
Почињу и Богу да суде
Данашње генерације суде свему и свакоме.То је дух овога времена који уништава многе ствари. Зар је то твоје да кажеш? Судити Богу је хула на Бога.