У недељу 31. јануара, У Покровском храму града Смела, после обилног мироточења, на фресци Преподобног Сергија Радоњешког појавио се крст, саопштио је сајт Черкаске епархије.
Сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Богом па неће бити потребе за причешћем Телом и Крвљу…
Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта…
Данашњи човек, можемо слободно рећи, не воли труд. Завладао је међу људима дух лењости и неспремности на било какав труд и пожртвовање. Огромна већина људи очекује некакве олакшице, пречице, лагодности да би дошли до циља и удобнијег живота.
Живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење…
Где кротости нема човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу...
Данашњи бракови, више него у неким ранијим врeменима, обилују веома жучним свађама. То ствара атмосферу непријатељства у дому у ком не успева ништа. Дом и породица се разарају, а људи и појединачно доживљавају неуспехе у сваком погледу.
Ради изгона лењости Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних…
Сваки хришћанин који поштује и извршава заповести Христове истовремено чини Његово Царство опипљивим...
Кротост, трпљење и љубав не ослађују само оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор…
Јесмо ли смирени или не најбоље ћемо знати у тренуцима када нас други понижавају…
Светосавље није ускогруди поглед на свет, који искључује све оно што није у контексту са једном нацијом. То је љубав према свему што је Бог творац саздао. Овако схваћено светосавље престаје да буде својина само српског народа, већ постаје благо целога света.
Исповест није ништа друго него олакшање; избацити све зло из себе заиста олакшава души терет…
Скоро да нема народа који у свом постојању није био дариван личношћу која би собом пројавила све оне особине кроз које би се и народ којем припада показао достојним и поштованим међу осталим народима. Наш народ је таквога задобио у личности Светога Саве.
Суд и људска правда, по правилу, су неправедни. Правда Божија је љубав, дуготрпљење, благост. Када ствари испитујемо људском логиком, наши закључци и судови лишени божанске благодати јесу људски и неосвећени те су, као такви, погрешни и неправедни.
...Једнога дана приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања…
Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бекство од стварности. А потребно је само једно – сећати се Христа, свагда и на сваком месту…
Једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности већ оне које су стварне саме по себи…
Једна од најнеприроднијих заповети коју је Христос оставио људима јесте она о љубави према непријатељима. Она и јесте сведочанство натприродности душе хришћанина...