Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.
Мржњом оптерећен човек отровао је себе најстрашнијим отровом. Попут двослеклог мача, мржња сече онога према коме је усмерена, али и онога који мрзи…
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
Свет је огрезао у буку и немир. На све стране бука: од машина, од музике, од жагора људског. Нигде мира и спокојства, нигде тишине. Људима данашњице, и посебно младима, просто је немогуће издржати тишину а то говори да унутрашњи немир тражи буку која би га задовољила и утешила.
Свако онај ко је заповести Христове у живот свакодневни преточио својим односом према ближњем, учинио је Царство Божије опипљивим…
Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом сузбијете демонску ерупцију…
Када би жене постуиле по заповести Господњој и биле послушне својим мужевима, Господ би учинио да и мужеви буду људи светога живота…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Огромна је заблуда да ћемо децу поправити критикама, саветима, претњама, казнама, па и наградама. Постаните свети па ће и деца бити добра…
Све наше тешкоће – плод су нашег живота, наших грешака. Ако нас је, дакле, стигла невоља беспарице, ако су нас дугови прибили уза зид – нисмо се случајно нашли у тој ситуацији. Та ситуација је управо за нас и створена да бисмо исправили неке своје недостатке и извукли корист од тога.
Суд Христов, по речима Светих, биће једно велико изненађење за све оне који су навикли да својим људским мерама мере своје ближње…
Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога...
Најобичнија ствар је сада чути од људи да је неко „постао православан“. У стварности то значи да се неко „присајединио Православној Цркви“. Једна ствар је присајединити се Цркви, да би постао формални члан Тела Христовог. Међутим, сасвим друга стар је остати православан изнутра, то јест примити дубоки и реални црквени дух и начин живота…
Оно што карактерише наше време јесте брзина. Свуда се жури, свуда се касни, све је хитно, сада и одмах! А са журбом иду смутња, расејаност, нервоза па и гнев и јарост. У свему томе човек полако губи себе удаљавајући се и од свог личног идентитета. У општој трци за роковима и терминима ко још размишља о вечности?
Често коришћена изрека да снага на уста улази у пракси се показује као сасвим супротна. Људи који неумерено једу и пију пате од тешких болести и врло често умиру млади...
Све грехе, све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се…
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању…
Човек дужан да поштује Бога не матeријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Упркос свим лошим примерима око тебе, угледај се на Исуса Христа и не подражавај примере незнабожачког живота…