О Светом Писму – Отац Никодим
Хришћани целог света верују да је Свето Писмо или Библија, Богом инспирисана и надахнута писана Реч Божија. Шта је Свето Писмо, како је настало, ко га је писао и зашто, говори нам отац Никодим из манастира Свети Роман.
Лењост и дух пожртвованости
Радост је у пожртвовању. Бог никада не благосиља лењост. Да би радост наступила човек треба да се жртвује, јер истинска радост долази од усрђа. Човекова мука је саможивост и себељубље.
Суд по изгледу
Људски суд и Божји суд. Правда и неправда. Суд без интереса и са интересом.
Знање надима
Спољашње образовање штети јер потиче високо мишљење о себи. Знање треба да се сједини са духом Божјим да би било корисно.
Освештајмо знање
Знање које подиже до Бога, треба да буде наш циљ. Не остајмо на нивоу природног знања, уздигнимо се до небеског раја. Кад је човек духовно истанчан онда је и образован и смирен.
ЕТИЧКИ КОРЕНИ ГЛОБАЛНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ
Глобални финансијски систем је базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма.
Богослов, Дух Свети и Техника
Дух Свети не силази помоћу технике, него када има предуслова за то, а предуслов је да човек скине рђу са својих духовних каблова, да постане добар проводник...
Наука
Кроз науку и зло свет се препунио грехом и потребно је много молитве и труда у руднику душе.
Бриге
Бриге нас удаљују од Бога јер уз много брига и запошљавања ми заборављамо на Бога.
Многобрижност
Много послова доноси много брига. Немогуће је усмерити наш ум на духовно, ако расипамо ум на многобројне послове.
Напетост
Поједноставите свој живот да би одступила напетост. Светска срећа рађа светску напетост.
О посту - Свети Василије Велики
Пост је многоцени дар Божји. Примите пост са радошћу. Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова.
Оскудица
Оскудица много помаже. Када људи оскудевају тада могу и да спознају вредности тога чега су лишени...
БОЖИЋНИ ЗАГРЉАЈ БОГА И ЧОВЕКА
Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.
Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."
У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905. г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи - "Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер, шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, то је туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.
Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине" и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечног личног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и израз личног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један са другим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију.
На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом - у бескрај...
Основи православног васпитања, Митрополит Амфилохије
Извор: Митрополија црногорско-приморска
