ЉУДИ И ДЕМОНИ - Свештеник Родион Петроградски
Посебна питања на која покушава одговорити ова књига, посвећена су томе како пали духови кушају савременог човека. Прво поглавље посвећено је одговору на ова питања, док се у другом поглављу разматра тако популарна, лажна наука – астрологија, која се данас тако бестидно пропагира, а заједно с њом и магија, будући да обе имају заједничко порекло и усмереност.
Чудо о ономе ко слуша своје родитеље и о литургији
Прича о младићу Теофилу, који је послушао своје родитеље и отишао на литургију, где је, промишљу Божијом, спашен.
О незлобивим девицама
О незлобивим девицама и томе како им је Пресвета Богородица послала венце са неба
Прича о слепоме
Прича о слепоме коме су се очи отвориле због чудотворне воде Пресвете Богородице
Младић осуђен као саучесник у убиству
Пресуда је гласила: вешање. Али, мимо сваке наде, младић чудесно бива спашен...
Заједничко причешћивање са јеретицима
Како је ави Теофану показана права вера и његово присаједињење светој, саборној Цркви...
Треба веома много да волимо цркву
Послушност према цркви је послушност према Христу. Сви смо ми црква. О цркви треба причати без осуђивања епископа и свештеника.
О цркви-наставак
Старац Порфирије Кавсокаливит - Црква је рај на земљи. Ако упознаш и заволиш Христа, живиш у рају...
ПОКАЈАЊЕ - ЈЕДИНИ ПУТ КА СПАСЕЊУ-Схиигуман Сава Псковско-Печерски
Сусрет са схиигуманом Савом постао је за мене главно сведочанство да постоји нешто велико и неизразиво речју– истински живот са Богом, без чега је обичан живот само – одложена смрт.За наше савременике подвиг оца Саве има још једно значење. Он нам очигледно показује да је у наше распуштено и недуховно време, када свет уздише под влашћу демонских сила, а у самом хришћанству преовладава умртвљавајући дух топло-хладности, могуће стећи благодат, сличну благодати древних подвижника: када би само постојала ватрена одлучност и чврста намера. Архимандрит Рафаил Карелин
Какав филм може да буде душекористан?
Током последњих година, појављује се све више филмова који су посвећени црквеном животу и историји: овде свакако спадају и филм Павла Лунгина „Острво“ и документарни филм архимандрита Павла Шевкунова „Пропаст империје. Византијска лекција“.
Ови филмови су наишли на широк одјек не само код православних, него и код оних гледалаца који још увек траже своју пут ка Богу. Међутим, у целини посматрано, ови филмови још увек пролазе незапажено, вероватно и због тога што за просечног гледаоца који не посећује храм они представљају „чврсту храну“.
Догађа се да и филмови од којих се то не би очекивало, на пример „Господар прстенова“, неке људе наведу да се замисле над својим животом и да трезвено погледају на саме себе. Какав би онда требало да буде филм који ће бити душекористан, који ће приморати човека да размисли о Богу? Какви су филмови који би могли да помогну у моралном васпитању? Какав би требало да буде мисионарски филм? Покушали смо да одговор на ова питања добијемо од свештенослужитеља и мирјана чија је делатност повезана са савременом кинематографијом.
О. ДИМИТРИЈЕ КАРПЕНКО: ПРЕДАВАЧ НА БЕЛГОРОДСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ И ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ УРЕДНИКА ЧАСОПИСА „НОВИ КОВЧЕГ“:
- Говорећи једноставним језиком, превасходно је важно да филм буде добар и при том није важно у којој је земљи настао - у Америци, Шпанији, Индији, Русији или Хонг Конгу. Важно је да режисер и остали сарадници на филму поседују дар да, посредством екрана, са гледаоцима поделе своја запажања, осећања, мисли. Иако нека „хришћанска“ кинематографија практично не постоји, постоје филмови режисера-хришћана, у којима се појављују глумци са хришћанским погледом на свет. Чак и у случају да ствараоци филма још увек нису дефинисали свој однос према религији, то не значи да нас њихови филмови не могу нечему научити. Уколико говоримо сажето и о суштини, саветовао бих свима да пре свега погледају филм „Форест Гамп“ Роберта Земекиса са Томом Хенксом у главној улози. То је чудесан филм о животу америчког „Иванушке-дурачока“ који свето чува љубав и верност према њему најдражем човеку. Овај филм је веома искрен и једноставан и, без обзира на чињеницу да траје око три сата, гледа се у једном даху. Ова једноставна људска прича учи нас елементарним хришћанским особинама, на које су многи од нас почели да заборављају.
Тешко да бих могао да замислим какав би требало да буде „мисионарски“ филм. Ако се мисли на филмове као што је „Острво“, ни најмање не бих желео да се после њега појаве филмови-клонови, који ће понављати једну исту тему. Веома је важно да осетимо емотивну везу са ауторима филма, да схватимо да глумци (и поред тога што играју своје роле) не варају и да постоји природност и професионализам. Веома је важно да осетимо да је оно што гледамо - стварно. А како ће се такав филм назвати - „мисионарски“, „хришћански“ или „православни“, није најважније; важно је да сваки гледалац осети енергију аутора и да се, после одгледаног филма, код њега појави жеља да поново преиспита увек живе хришћанске истине. Ако би требало да кажем нешто о томе шта бих препоручио да погледају они људи који у филму траже хришћанску поруку, онда су то свакако „Страдања Христова“ Мела Гибсона, дилогија А. Звјагинцева „Повратак“ и „Изгнанство“, филмови Андреја Тарковског, „Форест Гамп“ Роберта Земекиса, „Зелена миља“ Ф. Дарабонта, „Хроника Нарније“ и, наравно, „Острво“ П. Лунгина. Постоје, наравно, и они филмови који су превасходно намењени „љубитељима филма“ и који се просечном гледаоцу обично не допадају али они, и поред тога, веома често могу да нас наведу на исправан начин размишљања, чак и ако на први поглед не изгледа тако. О реалном мисионарском ефекту ових филмова можемо да говоримо само када је у питању одређени круг људи, због чега се за такве филмове обично и каже да „нису за свакога“. При том мислим на филмове Квентина Тарантина, браће Коен, Ларса фон Трира, Емира Кустурице, Алексеја Балабанова. Не бих никога наговарао да гледа ове филмове али, у сваком случају, морам да приметим да се о таквој појави као што је „филмска уметност“ не може озбиљно говорити без ових аутора.
ВАЛЕРИЈА ЈЕРШОВА: ФИЛМСКИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА:
„Када говоримо о мисионарској улози филма, морамо напоменути да је то сложено питање и да зависи од тога ко је мисионар и каквом се аудиторијуму обраћа. Овде не постоје универзални рецепти. Једнима ће бити корисни филмови или емисије који једноставно илуструју свештену историју (такав је, на пример циклус „Вера светих“, који је режисер Јевгеније Крилов урадио према Катехизису светог владике Николаја Српског). Млађој публици, онима који су још веома далеко од Цркве, може да буде ближи филм који ће преобразити њихову представу о свету и приморати их да отворе очи, да се замисле. Такво је, на пример, „Острво“ П. Лунгина. Наша, руска кинематографија, веома је богата значајним, озбиљним и дубоко моралним филмовима, и они данас не само да нису изгубили своју снагу, него и добијају нову димензију, нову дубину. Нажалост, већина тих филмова није доступна на дисковима и они су познати само истинским љубитељима филма. Услед тога, овакви филмови немају много утицаја на масовну културу, заинтересовану само за непрестану потрошњу оних новитета који подстичу уобразиљу. Сматрам да, поред поменута два филма која су већ сви гледали, посебну пажњу заслужује и филм Алексеја Попогребског, „Обичне ствари“. То је прича о томе како један лекар, када дође у сложену животну ситуацију, мора да донесе исправну одлуку од које не зависи само његова, него и судбина његове породице, и његовог детета. Лауреат прошлогодишњег московског филмског фестивала био је филм Вере Сторожеве, „Путовање с домаћим животињама“. То је задивљујућа, лирска слика о судбини жене која, да би постала оно што јесте, мора да научи да воли и да прашта. Жао ми је само што неке слободније сцене не допуштају да препоручим овај филм за „породично“ гледање. Посебну снагу поседује и ретко помињани филм Лидије Боброве, „Старица“. У средишту приповедања је једна бака, која је васпитала децу и одгајила унуке, а они је сада као непотребну ствар пребацују од једнога до другога, јер у њиховим животима једноставно нема места за њу. Немогуће је остати равнодушан према овом филму!
Сматрам да мисионарски филм треба да буде занимљив - он не сме да буде догматичан, и треба да остави простор за слободу избора, за слободу мисли. Такви морају да буду они филмови који се баве проблемима од ширег значаја, филмови са јасно израженим моралним стожером“.
ЈЕВГЕНИЈ КРИЛОВ, РЕЖИСЕР
- Тешко да би се на ова питања могло укратко одговорити. Једноставније је да кажемо какав мисионарски филм не би требало да буде - досадан, напоран, морализаторски, лицемеран, сладуњав, естетски немоћан... Сматрам да користан може да буде практично сваки филм - важан је мисионарски коментар о њему. Публика тешко прихвата мисионарске и катехизаторске филмове у ужем смислу - они су за њу „чврста храна“. Уколико говоримо о документарном филму, таквих филмова има много, али готово да нико не зна за њих, јер не постоји механизам за њихову дистрибуцију. Играни филмови? „Син“, белгијски филм браће Дарден, Кустуричин „Завет“, филмови А. Тарковског (посебно „Сталкер“ - сећам се да сам га приказивао студентима Белгородске Духовне академије, где сам водио специјални курс посвећен коришћењу визуелних медија у циљевима мисионарског рада).
ЂАКОН АЛЕКСАНДАР ВОЛКОВ: САРАДНИК ПРЕС-СЛУЖБЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, АПСОЛВЕНТ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА НА МГУ:
- Према мом мишљењу, најпре би требало приметити да се филмови у мисионарске сврхе с једне стране могу користити врло опрезно, а са друге врло широко. Зашто? Зато што, с једне стране, човека нећеш помоћу филма привести Христу (као што то нећеш учинити ни књигом, ни позоришном представом, уколико не постоји тежња самога човека), али га зато помоћу њега лако можеш одвојити од Цркве. Овде би, превасходно, требало заговарати начело квалитета - ми можемо да говоримо само и искључиво о истински квалитетном „великом“ филму и при том се никакве поделе на православне и оне који то нису не могу разматрати, јер ће управо оне и одбити човека; напротив, у начелу је добар онај филм који је занимљив да се погледа и без неке мисионарске позадине - такав филм треба одабрати и над њим се треба замислити. Што се тиче ширине избора, овде не смемо заборавити да филм није црквена догма или нека светиња; филм је једна врста уметности и као таквог га превасходно треба и разумети, а не као инструмент за мисионарство.
Никада се не сме заборавити на важно начело субјективности - далеко од тога да оно, што се допада мени, мора да се допадне и другом човеку. Проницљива лирика Бродског некоме ће изгледати одбојно и ту ништа не може помоћи. Тако је и са филмом - мени се допада филм „Кум“, али нисам убеђен да ће онај смисао који ја лично проналазим у њему одјекнути и у души другог човека и да га он неће сматрати једноставно родоначелником „гангстерског“ филма. Некоме ће се учинити да је „Форест Гамп“ хришћански филм, бољи него иједан други у историји Холивуда, али ја сматрам да је просечан. Постоји, међутим, филм као што је „Пут дугачак хиљаду миља“, рађен у кинеско-јапанско-америчкој копродукцији, и на основу овог филма могао би да се поведе разговор о вредности обичаја, о истинитој и лажној љубави. „Мирис жене“ је још једно ремек-дело, после чијег се гледања може говорити о најразличитијим стварима - и о љубави, и о вредности овог живота, и о дужности, и о породичним односима, и о много других ствари; и опет, овај филм је сам по себи генијалан и дубок, овде се не мора ништа тражити и измишљати - све је на екрану. Постоји много таквих филмова, набројао сам само америчке, а постоје и европски („На западу ништа ново“, рађен према Ремарковом роману, „Небески гром“ са Жан Габеном), као и наши руски филмови. Узгред, ако се говори о филмовима који су за мисионара сигуран добитак, онда се ту многу убројати многи совјетски ратни филмови - „А зоре су овде тихе“, „Хладно лето '53“, „Лете ждралови“ и многи други. Наша савремена кинематографија је, према мом мишљењу, или ступидна и просечна, или су то „филмови који нису за свакога“ као филмови „Повратак“ и „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева. Постоје и филмови који су усмерени изразито антихришћански, као што су „Матрица“, „Небо над Берлином“ В. Вендерса или „Базични инстинкт“, а како овакви филмови врше веома снажан утицај, морају се имати у виду као антипримери. Најзад, нећемо заборавити ни филмове који говоре о ономе на шта се често заборавља - о смрти, као што је случај са филмом „Седам“ у којем главну улогу игра Бред Пит.
Појам мисионарског филма је неправилан - ја сматрам да постоје добри и лоши филмови. Увек морамо имати на уму шта и коме показујемо. На пример, ако пожелим да са својим пријатељима који не иду у цркву погледам неки филм, да бисмо затим покушали да о нечему дискутујемо, онда бих заједно са њима погледао „Кишног човека“, „Небески гром“ или „Лет узнад кукавичјег гнезда“, једноставно зато што знам да они имају одређену културну позадину. Међутим, ако би требало да прикажем неки филм у сеоском дому културе, онда би мој избор био сасвим другачији, на пример „Острво“, иако овај филм ни у ком случају није „за свакога“. Главни критеријум је следећи - филм мора да буде добар сам по себи, без обзира на циљ његовог гледања. Познајем једну игуманију која је свом сестринству приказала „Мирис жене“, и то би могло да изгледа чудно, јер овај филм нипошто није монашки. Најважније је да запамтимо да је филм - уметност, а не алтернатива за богословску књигу или за Катехизис!
ЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ ЈЕРШОВ: СВЕШТЕНИК ХРАМА СВ. НИКОЛАЈА ПРИ ДРЖАВНОЈ ТРЕТЈАКОВСКОЈ ГАЛЕРИЈИ:
- Није обавезно да филм носи неки конкретан хришћански или мисионарски садржај, да посредно говори о Христу или о хришћанству. Уколико се филм обраћа човековој савести и ако наводи човека да се замисли над моралом, над општечовечанским вредностима, он ће већ сам по себи привести човека ка Богу, независно од тога где је снимљен и да ли га је снимио православни режисер. Ако човек начини филм по савести и ако се обраћа савести, онда филм сам по себи носи позитиван набој.
Од онога што сам недавно гледао могао бих да поменем филм који се зове „Опустели град“. Не кажем да је то најбољи филм, али нас наводи да се замислимо над човековим местом у овом животу, над његовим односима са људима који га окружују - човек се или повлачи у усамљеништво, или успоставља контакт са људима и почиње да живи на другачији начин - не само ради себе, јер сада око себе види људе са њиховим патњама и радостима, чак и ако су у питању његови најближи - жена и дете. Филм говори о животу успешног лекара који, на први поглед, има све - жену, дете, сопствену клинику. Он сусреће свог пријатеља који је у катастрофи од 11. септембра изгубио и жену и дете, који очајава и изгубио је смисао живота. Главни јунак покушава да изведе пријатеља из очајања и за то време неприметно почиње и сам да се мења, почиње да примећује своје ближње и поново гради односе са њима. Чак и овакав филм може да донесе корист човеку, да га наведе да другачије погледа на свој живот и да помисли и на некога другог, а не једино на самога себе.
Преузето са сајта правамир.ру
Разговор водила: Марија Мојсејева
Превод и адаптација текста:
Антонина Пантелић
ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ
СРЕБРЕНИЦА - У цркви Покрова пресвете Богородице у Сребреници појавио се лик Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић, послије литургије коју је служио поводом Ивањдана, дана рођења светог Јована Крститеља.
КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ
Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1]
Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?
Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.
Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.
Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.
Крст Христов је учење Христово.[2]
Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.
Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3]
Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.
Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.
Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.
Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.
Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4]
Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао.
Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.
Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.
Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.
Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.
Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.
Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.
Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.
Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5]
Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.
Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6]
Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7]
Крст је одувек сила и слава свих светитеља.
Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.
Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.
Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Мт 16,24.
2. Пс 118, 38, 120.
3. Гал 5, 24.
4. Мт 11,30.
5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31.
6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија.
7. Чети минеј, 3. мај
одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ која ће ускоро бити доступна.
БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...
Ник Вујичић научио да савлада сваку препреку у животу.
Двадесетшестогодишњи Ник Вујичић, рођен без руку и ногу, научио је да плива, сурфује, игра фудбал, голф, куца и пише, наводи британски "Телеграф".
Вујичић има торзо и мало стопало на левој страни помоћу којег одржава равнотежу и барата најразличитијим предметима. Уз помоћ стопала, он може и да куца, пише оловком, као и да држи предмете између прстију. Он тврди да му недостатак удова помаже да плута у води тако што користи своје стопало као "пропелер".
Вујичић је, током одмора на Хавајима 2008. године, научио чак и да сурфује. У томе му је помогла професионална сурферка Бетани Хамилтон, коју је за руку ујела ајкула када је имала свега 12 година. Његова способност да заврти тело за 360 степени довела га је и на насловну страну "Сурфер магазина".
Вујичић повремено ужива и у партији голфа, тако што палицу смести између браде и торза.
Његов инвалидитет је урођен и у медицини се назива Пхоцомелиа. Ипак, успео је да уз помоћ стопала и инвалидских колица савлада сваку препреку која се у животу нађе пред њим.
"Стопало зовем пилећи батак. Без њега бих био изгубљен! Чим се нађем у води, плутам јер 80 одсто мог тела чине плућа и мало стопало које користим као пропелер", објашњава Ник, који је рођен у Мелбурну (Аустралија), а сада живи у Лос Анђелесу (САД).
Вујичић каже да су му од најранијег детинства родитељи помагали да постане независтан, учећи га да плива док је имао свега 18 месеци или стварајући направе помоћу којих је могао да пише или куца.
"Тата ме је први пут убацио у базен са 18 месеци. Годинама ме је охрабривао и учио да пливам. Такође волим скејтбординг и фудбал. Велики сам фан енглеске Премијер лиге", објашњава Вујичић.
Његови родитељи су инсистирали да заврши основну школу у Аустралији, иако су га многи школски другови задиркивали.
"То је била њихова најбоља одлука коју су донели у моје име. Било је тешко, али без тога данас не бих био независтан", каже Вујичић, који је касније завршио и факултет економских наука.
ЧУДО У СРЦУ СТАБЛА
ДРВОСЕЧА СЛАВКО МАРИНОВИЋ НА ПЛАНИНИ БОСАЊЕ НАШАО У СРЦУ СТАРОГ СТАБЛА УРЕЗАН КРСТ.
Крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, усред велике шуме који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика.
Дрвосеча Славко Мариновић (53) нашао је пре неколико дана у планини Босање изнад Нове Вароши у срцу бора који само што је одсекао, као длетом, урезан крст. Правилних линија, правилних ивица, као да га је неки монах, Божји подвижник, или тек овоземаљски вајар данима пажљиво урезивао. Кад је стабло пало на земљу, и када се пред Славковим очима указало чудо, дрвосеча је спустио моторну секиру, клекао, па пољубио крст и на пању и на стаблу. У чуду су остали и двојица његових колега дрвосеча, Станко Бојовић и Љубинко Бандука. Да чудо у Босању буде још веће, крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, у сред велике шуме, који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика!
Легенда
Место на коме је крст нађен налази се у срцу простране, високе смрчеве шуме. На само неколико километара даље, налази се и Робина вода, место на коме је, према легенди, од страха прецркла једна мештанка, турска робиња. Она је, говори легенда, дошла на извор да узме воде, док је пунила тестију поред себе је побола штап, али кроз сукњу чији су крајеви пали на земљу... Када је покушала да устане, остала је оним штапом „везана“ за земљу, и од страха је, причају и данас старији мештани, у трену прецркла...
Живи и легенда да су се Крстатом омориком и околином у своје време крили хајдуци, а место је било тако страшно да су га потере углавном обилазиле.
- Није ово игра природе, овако нешто само је Божја сила могла створити - уверени су мештани оближњег засеока Врлан који из својих кућа кроз прозоре и из њива и ливада сваки дан гледају Крстату оморику.
Сам дрвосеча, и неколико дана после истински чудног открића, не може још да дође себи. Не само да је у срцу стабла које је посекао нашао тако правилан крст, него се и део годова око крста развија у облику слова „С“.
- Прво нисам могао да верујем својим очима, а онда умало ми моторна тестера није испала из руку. Дуго времена радим овај посао, дуго сам по шуми, али овако нешто још нисам видео. Шта Божја сила није у стању да уради и створи - са страхопоштовањем прича Славко.
Део стабла са урезаним крстом сада се налази у Славковој кући. Друге делове на којима је крст мање изражен узели су друге дрвосече за успомену на чудо. Сада то чувају у кућама као велику светињу. На место на коме је нађен крст сада долазе и други и у чуду гледају у пањ.
Старији мештани засеока Врлан и села Вилови, које се налази са друге стране планине, уверени су после овог открића да Крстата оморика, некада давно, није добила то име тек тако. Други су уверени да је име Крстата оморика остало од огромних, крстатих оморика, великих стабала која су некада расла на том месту.
- И Тарабићи у својим пророчанствима помињу три крстате горе, можда је ова Крстата оморика једна од те три горе и можда је овај крст нека врста поруке - кажу у селу.
И у Шумском газдинству у Пријепољу, које газдује шумама на овом подручју, кажу да је оно што је нађено у срцу бора - истинско чудо.
- Ово јесте чудо, Божји дар. Ово је виша сила. Овако нешто још нисам видео. Обично део стабла који унутра трули прати годове, а овде их пресеца - каже инжењер Милан Баранац, директор Шумског газдинства у Пријепољу.
Бор одсечен на Крстатој оморици стар је, према броју годова, око 45 година. Посађен је, највероватније, у једној од акција пошумљавања ове планине, а последњих недеља на том подручју шумари и дрвосече врше прореду стабала.
ВИЗИЈА ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА О СТРАШНОМ СУДУ
У време Светог и славног преподобног Оца нашег Василија новог (ИX век), великог чудотворца и угодника Божјег, даром Духа Светог, Којим овај беше испуњен још од детињства, дешаваху се по његовим молитвама, Божјом Благодаћу, силом и премудрошћу, дивна и необична чудеса. Посебно су корисне за опште спасење свих људи, по његовим светим и Богу милим молитвама, две визије ученика његовог, Григорија. Прва је о митарствима - царинарницама душе човечје, кроз која ова има да прође и да се испита, те да јој се одреди место вечног боравка после смрти. Друга визија је о Страшном суду Божјем и ономе шта ће се после Страшног суда збити.