„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Подвизавао се крај села Малунде у близини Левкосије (= Никозије) на Кипру, где му је сачувана света икона (из 18. века) и Служба у рукопису.
Син цара Ивана Грозног; рођен 1582. године; за царовања свога брата Фјодора Јоановича живео у Угличу, и био издајнички заклан ножем, по тајном наређењу Бориса Годунова, 1591. године. Трећег пак јуна 1606. године мошти светог Димитрија обретенe нетљене, и пренесене из Углича у Москву, где и сада почивају у Архангелској цркви, и чине многа и многа чудеса.
Овај преподобни живљаше у време благочестивог деспота епирског Михаила II Комнена (1237-1271. год.). Беше родом из села Монодендра у Епиру. Напустивши све сласти дома, женидбе, имовине и света отиде у пустињу, где се веома строго и сурово подвизаваше. Касније се врати у свој крај и настани се на гори данас званој Калана. После дугогодишњих богоугодних подвига преподобни се на овој истој гори престави мирно у Господу. Његово блажено уснуће и прослављање његових светих моштију би објављено светлошћу с неба. Света Теодора, царица у Арти у Епиру (њен спомен се слави 11. марта), подиже још у то време храм овоме преподобном.
Ученик Ефросина Псковског; он заједно с њим проводио дане у духовним трудовима и пустињачким подвизима. Знао латишки и чухонски језик, и целог живота се трудио да дух православне вере, подржи међу онима који су говорили на тим језицима. Последњих година он се прославио даром исцељивања и прозорљивости. Упокојио се 8. септембра 1481. године у својих 90 година.
Неуморно се подвизавајући у послушањима у Кијево-Печерском манастиру, он се у миру преставио 1115. године. Његове свете мошти покоје се у Антонијевој пештери.
Овај преподобни беше родом из крајева Пентапоља у Африци, беше црн по изгледу и беше разбојник. Отишавши у западне крајеве на бродовима, он тамо многе опљачка и многа друга зла учини људима. Поставши затим и старешина разбојничке банде, јер беше веома јак, он убијаше хришћане и чињаше путеве у оним крајевима непролазним за мирне људе. По промислу пак Божјем он једном остаде насамо и поче размишљати о својим поступцима и неделима. Савест му се пробудила и указивала му на страшни час Суда Божјег и на вечна мучења.
Преподобни Ефросин, коме световно име беше Елеазар, родио се у околини града Пскова, на северу Русије. Одгајен је у дому својих родитеља у селу Виделебју, на тридесет потркалишта од Пскова. Ко су били његови родитељи, не зна се. Но тачно се зна једно: он се родио духовним рођењем, при чему му је отац био Бог који га је и родио водом и Духом, а мати му је била - Православна Црква, због чега је и био васпитан у правој вери и учењу. Када Елеазар поодрасте родитељи га дадоше да изучи божанствене књиге.
Блажени Исаија је рођен и васпитан од благородних и христољубивих родитеља у Кијевској области, у Русији. Возљубив Христа од младости, и оставив сласти овога света, Исаија оде у Печерски манастир к преподобном Теодосију, са жељом да постане црноризац. Провидев Духом да ће Исаија бити трудољубив делатељ у подвижничком животу, преподобни Теодосије га обуче у монашки образ...
Најпре био комедијант глумећи се над свим и сваким. Потом, загрејан љубављу Христовом, постао учеником светог Пахомија. „Готов сам живот свој дати,” говорио је свети Силуан, „само да бих добио опроштај грехова”.
Овај велики јерарх и чудотворац рођен би у Кападокији. Учествовао на I васељенском сабору, на коме је посрамио јеретике и, како својом ученошћу тако и светошћу, изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахил викне аријевцима: „Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј!” Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахила. Тада светац опет рече: „А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелеј из овог камена”. И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва а и данас зове Ахил, или Аил.
Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.
У те дане и у то вријеме учинићу да проклија Давиду изданак прави, који ће чинити суд и правду на земљи. (Јерем. 33, 15) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Љубав је оно што треба да преокупира нашу пажњу… Све што чинимо требало би да чинимо са љубављу…
Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Ову свету тројицу мученика Света Тројица достојно увенча венцима вечне славе. Њихов спомен врши се у храму Свете Ирине покрај мора.
Монах и подвижник, дошао из Палестине на Кипар. Пострадао са познатих 300 мученика, званих Аламана, на Кипру, незнано тачно када. Према кипарским мартиролозима са њима је био и још један преподобномученик Терапонт.
Родом беше овај свети новомученик Христов из бугарског града Сумне и зваше се Рајко. Беше по занимању златар. По изгледу и лику беше веома леп, а беше украшен и свим врлинама, особито чедношћу...
Рођен на Криту, Марко још као мало дете би узет од Турака и на силу потурчен. Но Марко непрестано тражаше згодну прилику да побегне или да мучеништвом исповеди своју љубав према Господу Христу. И једнога дана он побеже из Смирне у Цариград, и оде многоученом и пуном врлина учитељу Мелетију Сириги...
Леонтије, преподобни и богоносни отац наш, живљаше у 12. веку. Родио се у месту Струмици, раније званој Тивериопољ, од родитеља богатих и благочестивих. На крштењу доби име Лав, и чим изучи писменост поче читати Свето Писмо и Житија Светих од чега му се у души роди жеља да постане монах. По смрти родитеља својих повуче се на једну усамљену гору, где се поче подвизавати, а онда отиде у Цариград и ступи у манастир Пресвете Богородице, звани Птелидион, и ту се замонаши. Особито је многе сузе проливао преподобни, и особито је волео чесне иконе Господа нашег и Пресвете Матере Његове.