Како Светитељи чују наше молитве?
Како Светитељи чују наше молитве? Како да знамо да је наша молитва заиста дошла до њих? Како да будете сигурни да вас је ваш небески заступник заиста чуо? Ево јасног и једноставног одговора из пера светог Теофана Затворника.
Свети свештеномученик Захарије, епископ Коринтски
ОВАЈ блажени архијереј Коринтски, пошто мудро и богоугодно пасијаше поверено му стадо Христово, би изложен љутом нападу непријатеља истине. Не могући да гледа светило Цркве Христове, ђаво потстаче агарјане, те они оклеветаше овог богомудрог архијереја Христовог, како он тобож кришом шаље писма Европљанима и позива их да дођу и узму Коринт. Са таквим изговором агарјани дојурише у епископију као дивље звери, зграбише архијереја Божјег, тукоше га и газише, па га у синџире оковаше, и таког пред судију одведоше...
-220x300.jpg)
Света Евула
СВЕТА Евула беше мајка светог великомученика Пантелејмона. Живела у трећем веку, и у миру скончала пре мучеништва свога сина, до 305. године.
Спомен на монаха
Спомен на монаха, који радосно умре, јер никога у животу не осуди. Овај монах беше лењив, небрижан, немолитвен, али кроз цео живот ниједног човека не осуди. И кад умираше, би весео. Кад га братија упиташе, како при толиким гресима умире весео, он одговори: „Видех сад ангеле који ми показаше хартију са многобројним гресима мојим. Ја рекох њима: Господ је рекао: «не судите да не будете осуђени». Ја никада никога не осудих и надам се у милост Божју да ме неће осудити”. И ангели исцепаше ону хартију. Чувши ово монаси, удивише се и поучише се.
Свети преподобни Јован Лествичник
Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: „Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну”. Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.
Лазарова субота - Врбица
Лазарова субота - Врбица (7 дана пре Велике суботе) Посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многи га славе као своју Крсну славу.
Ако хоћеш...
Ниједна од заповести које су нам дате не присиљава: “Е, то чини, ово немој чинити”. Читаво Јеванђеље може да се сведе на то „ако хоћеш“, у томе је његова суштина...
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 11. Април
И гробови се отворише, и усташе многа тијела светијех који су помрли. (Мат. 27, 51 )Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Дозволи да Те пронађем: Прича о пропуштеној посети
Божија посета није увек у зрацима славе – понекад је у дрхтају руку, у кашљу који гуши реч, у очима пуним умора. Да ли смо спремни да Га дочекамо тамо где нам је најтеже да Га препознамо?
Не часимо ни часа!
Небеска радост, која надмашује сваку земаљску сладост, чека оне који приступају Светом Причешћу. Христос нуди Себе – Љубав, Живот, Дар који није сакривен у пећинама или благајнама, већ отворен сваком жељном срцу. А ми? Да ли смо заиста свесни да одбијамо највеће благо када стојимо по страни?
Свети преподобни Јона и Марко, Псково-Печерски
ПРЕПОДОБНИ Јона, свештеник града Дерпта, злостављан од тамошњих Немаца, удаљи се у Псков, и тамо крај потока Каменца основа 1477. године Псково-Печерски манастир. У обитељи својој он ревносно служаше Господу све до кончине своје, 1480. године. - Преподобни Марко подвизавао се на том истом месту, само пре преподобног Јоне. - Свете мошти обојице ових светих подвижника почивају у пећини Псково-Печерског манастира.
Свети мученици Јона, Варахисије и они с њима
Ови свети беху из Персије у време персијског цара Сапора, и римског цара Константина Великог. Монаси, они једног дана оставише свој манастир, и одоше у место, звано Мармиавох. Тамо нађоше у тамници девет светих мученика, чија имена беху: Занит, Лазар, Марут, Нарсис, Илија, Мар, Авив, Симеит и Сава. И осоколише их да истрају у исповедању Христа све до краја. И они заиста истрајаше, и примише венце мучеништва.
Свети преподобни Евстатије исповедник, епископ Витинијски
ОВАЈ свети отац наш и исповедник Евстатије, отресавши са себе као тешко бреме свет и оно што је у свету, постаде монах. И носећи јарам Христов, он одлучно испуњаваше заповести Његове и труђаше се на спасењу душе своје. А доцније, на многа преклињања од стране народа, он прими свештенички чин. Свагда је благодарио Бога, у кога је непоколебљиво веровао; према свима је имао љубав нелицемерну; био је поучљив, смирен, самилосан, милостив, ревнитељ добрих дела. Због тих својих врлина он постаде и архијереј у граду Киу у Витинији...
Свети преподобни Јован пустињак
Син беше неке жене хришћанке, Јулијане, у Јерменији. Још као дечак остави мајку своју и одбеже у пустињу. Сав пламтијаше од љубави према Христу Господу. У пустињи се најпре предаје руководству духовника Фармутија, који се беше толико удостојио код Бога, да му ангел Божји свакога дана даношаше хлеб. После се млади Јован удаљи и повуче у самоћу. Спусти се у неки сух бунар, где проведе пуних десет година у посту, молитви и бдењу. Свети Фармутије доношаше му од ангелског хлеба и даваше. Јер не хте ангел Божји лично давати хлеб младоме Јовану, да се овај не би тиме погордио, него преко његовог духовног оца Фармутија. После десет година тешког подвига у бунару представи се свети Јован Господу, и мошти се његове показаше чудотворне. Поживе и прослави се од Бога и од људи у IV веку.
Свети Марко Исповедник, епископ Аретусијски у Сирији
О његовом страдању извештавају свети Григорије Богослов и блажени Теодорит. Према тим извештајима Марко је, у време цара Константина, разорио неки храм незнабожачки и превео многе у веру Христову. Но кад дође цар Јулијан на престо, и ускоро поста одступник од вере Христове, тада се и неки аретусијски грађани одрекоше Христа и вратише незнабоштву. И сад они усташе на Марка зато што им је храм разорио, тражећи да он или храм сазида или да плати неку велику суму новца. Пошто се старац Марко отказа да учини иједно од тога двога, то би шибан, руган и кроз улице вучен. Затим му одрезаше уши танким и јаким концем, па га онда обнажише и медом намазаше, па оставише привезана за дрво на летњој вућини, да би га осе, комарци и стршљенови уједали. Но мученик Христов све претрпе без јаука. Беше сасвим стар а у лицу светао као ангел Божји. Незнабошци све ниже спуштаху цену свога храма, тражећи најзад од Марка неку сасвим незнатну суму, коју он могаше лако дати. Но он се одрече да да и један новчић. Његова трпељивост учини огроман утисак на грађане, због чега они почеше дивити му се и жалити га, и због чега и спуштаху цену храма свога скоро ни до чега, само да би он остао у животу. Најзад га пустише на слободу, и један по један опет сви примише поуке од њега и повратише се у веру Христову. За слично дело пострадао је у то време ђакон Кирил из града Илиопоља под гором Ливаном. Он је био разбио неке идоле у време слободе хришћанства, те под Јулијаном буде за то љуто мучен. Толико беху на њ озлобљени незнабошци, да кад га убише, зубима својим распараше му и отворише утробу. Истога дана кад и свети Кирил пострадаше и многи други. Злобни незнабошци исекоше тела њихова на комадиће, помешаше с јечмом, и дадоше свињама. Но стиже их казна убрзо, свима поиспадаше зуби и на уста удари несносан смрад.
О савести
Не газимо савест ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога.