Рођен и васпитан у Москви у кући великашкој. Пострижен у манастиру Симоновом, где се подвизавао на удивљење свих осталих монаха. Да би сакрио своју добродетељ, правио се јуродом. Разговарао лично са светим Сергијем Радонежским, и од овога примио многе корисне поуке. Мимо своје жеље изабран за игумана тога манастира. Но он се стално молио Пресветој Богородици, да му покаже пут, где би се у безмолвију подвизавао. Једне ноћи виде велику светлост и чу глас: „Кирило, изађи одавде и иди на Бело језеро!” И он заиста изађе из Симонова манастира са једним другом, оде у пределе белојезерске и тамо, у густој боровој шуми, поче се подвизавати. Временом се та пустиња претвори у велику обитељ. Преподобни Кирил доби од Бога велики дар чудотворства, те болне цељаше и многа друга чудеса твораше. Представи се 1429. године у деведесетој години живота свога, и оде ка Господу, кога је целог века љубио жарком љубављу.
Порекла племићког и близак сродник Теофила, патријарха александријског, после чије смрти би посвећен за патријарха. Водио три љуте борбе за свога живота: с јеретицима Новацијанима, с јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији. Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по Новацијану презвитеру, јересоначалнику. Они су се гордили својом врлином, ходили су обучени у бело одело, забрањивали су други брак и држали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, па ма се они горко кајали. Кирил њих победи и истера из Александрије заједно са њиховим епископом. С Јеврејима била је борба много тежа и крвавија. Јевреји су се били осилили у Александрији још од почетка, како је Александар Велики засновао тај град. Њихова мржња према хришћанима била је бесна и смушена. Они су убијали хришћане мучки, тровали, на крст распињали. После дуге и тешке борбе Кирил је успео код цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије буде осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро смрћу ужасном (јер му црви разједу језик, којим је хулио Пресвету Богородицу називајући је Христородицом). После свршене борбе Кирил је у миру проживео и ревносно пасао стадо Христово. Представио се Господу 444. године. За њега се каже да је саставио „Богородице Дјево радујсја!”
Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег.
Благодарност није само врлина, већ кључ духовног живота. Она је начин на који човек чува везу са Богом, чак и онда када ништа око њега не изгледа добро. У сваком незадовољству крије се искушење, али и могућност да се срце отвори за Божије присуство. Када човек за све благосиља Господа, чак и за оно што не разуме, његова душа постаје трон за Јединога.
Мном цареви царују, и владаоци постављају правду. Мном владају кнезови и поглавари и све судије земаљске. Ја љубим оне који мене љубе. (Приче Сол. 8, 15—17) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Истинска част не зависи од људског суда, већ од чистоте душе пред Богом. Клевете могу повредити срце, али истину не могу поколебати – она остаје постојана и светла као зора после олује. Онај ко брани част Божију, има у Њему и заштитника сопствене части. Јер лажи пролазе, а истина – стоји довека.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 21.06.2025. Зачало 36.
Ученик преподобног Ора Нитријског; подвизавао се у Египту; био узор строге послушности; упокојио се у миру у петом веку.
У младости преварен примио ислам. Но он се убрзо раскаја и прими монаштво. Желећи да крвљу откаје своје одречење од Христа, он се поче припремати на мучеништво и зато се одаде великим подвизима. Припремивши се тако за мучеништво, он оде у Цариград и јавно објави да је хришћанин. Турци га ухватише и жестоко га измучише: одераше му кожу и месо у виду крста, отсекоше му нос и уши па га о ченгеле обесише. Затим га укљештише у гвожђа и тако он сконча мученички за Христа 8. јуна 1559. године у Цариграду.
Ученик светог Теодора Студита; претрпео прогонство и заточење због поштовања светих икона; по повратку из заточења, на молбу патријарха Методија и царице Теодоре, примио се игуманства у Студитском манастиру, сабрао мноштво монаха, и својим неуморним трудом украсио манастир као неку башту, пуну раскошних ружа врлина и миомира духа. Упокојио се 16. априла 848. године.
Родом Грк, први епископ Ростовски, он постављен за епископа 991. године. Ростовски крај у то време још беше насељен незнабошцима и светом Теодору ваљало је да се много потруди над њиховим просвећењем вером Христовом. Груби и дивљи незнабошци много су јада задали светитељу, много му увреда нанели, па га чак једном и прогнали. Тада се свети Теодор настанио у Суздаљској области, ту многе просветио светлошћу истините вере; и после многих апостолских трудова преставио се у Суздаљу 1023. године. Свете мошти почивају у Суздаљској Богородичиној саборној цркви.
Света мученица Калиопа пострадала 250. године у време цара Декија. Блисташе света мученица красотом душе и лепотом тела. Истјазавана и приморавана да се одрекне вере Христове, она се јуначки држаше. Зато је немилосрдно мучише, па јој груди одсекоше. Но Анђео Господњи дође к њој, и исцели је. Затим је положише преко ужарених цигаља, и пекоше је на ватри; онда јој изранављено и пуно опекотина тело мазаху сољу, па трљаху оштрим четкама. Напослетку јој мачем одсекоше главу. И тако, блажена победоносица узиђе на небо.
Као хришћани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Максима, па у тамницу бачени. После двадесет дана изведоше их из тамнице, па их понова примораваху да се одрекну Христа. Но они то одбише. Зато их стругоше железним ноктима, па о дрва вешаше, па усијаним гвожђем жегоше, па свећама палише, па онда скидоше и на жеравицу положише, па их моткама тукоше, па им преко рана со и оцат излише, па им ране оштрим четкама трљаше, па им камењем уста и вилице поломише. А жена светог Никандра, која све то посматраше, сокољаше свога мужа да истраје у мукама. Жена пак светог Маркијана чињаше сасвим супротно: она плакаше и показиваше мужу њихово детенце, те мученику потресе душу. И мученик, узевши дете, подиже очи к небу и рече: Господе, ако хоћеш, старај се о овом детету! - Па пољубивши дете, продужи путем мучеништва. После тога светим јунацима ножем одсекоше језике, па им напослетку свете главе одрубише.
Овај светитељ празнује се (в. 8. фебруар), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје”, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака”. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви.
Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.