У Богa је све могуће што рече. (Лк. 1, 37). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Бити човек у свим временима, без обзира на околности, највећи је изазов и најважнији животни задатак. Зато је истинска вера, као животна пракса, кључна за опстанак појединца и целог народа, а њена суштина је у томе да свако користи дар који му је Бог дао за добро, а не за зло. Овај принцип је универзалан и представља једину разлику између праведног и грешног, доносећи са собом вечну награду или казну.
Благе вести које нам је Господ Христос донео у овај свет, казује нам сву судбину човекову кад је с Богом и уз Бога, али и сву тешку и страшну судбину човекову кад је уз ђавола кроз грех, непокајани грех. Еванђеље Господа Христа заиста Благовест невиђена у овоме свету, Благовест за свако људско биће у свима световима. И све што је Христово, сваки Његов поглед, свако Његово чудо, свако Његово дејство: све је Благовест до Благовести! И зато је од Његовог доласка у овај свет земља постала Небо, као што се вели у данашњим црквеним молитвама. Кад је земља постала Божје обиталиште онда заиста је Господ с нама.
У временима таме и невоље, када се осећамо изгубљено и сломљено, Мајка Божија је луч наде који нам показује пут. Кроз искуства молитве, личне приче и дубоку веру, откривамо Њену неизмерну љубав и заштиту над српским народом и сваким од нас. Овај текст осликава духовну борбу, значај традиције и моћ молитве, али и упорну бригу Пресвете Богородице која никада не напушта своју децу.
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
За овог преподобног у Синаксарима нема ништа опширније. Једино се у Полном Месецослову архиепископа Сергија каже за њега да је он даровао победу цару Теодосију Великом (379-395 г.) пославши му нараменик и штап...
Предивна Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година.
Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.
У дому Јосифовом Пресвета Дева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излазаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање Своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Деве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: „Ето, девојка ће зачети и родиће сина...” (Иса 6, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: „Радуј се, благодатна! Господ је с тобом!” (Лк 1, 28) и остало све редом како пише у Јеванђељу божанственог Луке. Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Деву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да означи тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.
Христос лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве…
Као благодат над благодатима људима је након крштења дато покајање, јер покајање је друго рођење од Бога.
Најважнија битка се често води у тишини срца, где се сенка може прерушити у светлост, а обмана у истину. Како разликовати глас небеса од шапута подземља када оба нуде наизглед побожне путеве? Може ли се заиста препознати вук у јагњећој кожи духовности пре него што буде прекасно?
Не бој се ни од тога што ћеш пострадати... Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота. (Откр. 2, 10) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ако видите жену непристојно обучену, немојте је унапред етикетирати. Упознајте је са Христом. Она ће поверовати и окренути се Христу. Можда чак постане и светица.
МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћјанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.
ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа мар чем посечени.
О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: „Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје”. А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: „Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!” Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.
Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: „Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!” То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.