У Светом писму, мушкарци се понекад приказују како се пењу чак и на планине у потрази за божанским присуством. А жене? Њихов пут се чини другачијим, везаним за свакодневицу, јер су жене уроњене у свакодневне обавезе - бригу о домаћинству, деци, кухињи... Да ли је могуће да постоје различити путеви ка Богу, за мушкарце и жене, али и да се ти путеви преплићу и допуњују? И где се у свему томе налази истинска женска духовност - да ли је она у одвајању од света, или у његовом прихватању и освећењу?
Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).
Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.
Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.
Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.
Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: „Врати се у град, ја чекам да те узмем”. Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.
Развалите цркву ову и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2, 19) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Наратор: Маријана Ђерић
Где се са вером употребљава Име Божије, тамо оно делује силно: јер само Име Божије јесте сила!
Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, таква сила се шири свуда, попут таласа и делује на све оно на шта на том путу наиђе.
Овaj свети младић беше син свештеника по имену Константина, из села Крионери код Трапезунта (у Малој Азији). Буде ухваћен и мучен од Турака због своје хришћанске вере, и на крају обешен. Његово свето тело хришћани узеше и сахранише у манастиру Теоскепасту. Пострада 1749. године.
Глумцу комедијашу Геласију би наређено да исмеје свету тајну крштења. Но док је он то радио, озари га благодат с неба, и он се промени душом, поверова у Христа, и стварно се крсти, и постаде хришћанин. Због тога би мачем посечен, у граду Илиопољу 297 године.
Асклипије и Јаков преподобни подвизаваху се у петом веку, у време Теодорита епископа Кирског (393-458), у пустињи Сиријској. Асклипије беше ученик преподобног Полихронија, прислужника авве Зевина. Он у свему подражаваше преподобног Полихронија: у храни, одећи, скромном понашању, бдењу и молитвеном општењу с Богом. Ни док се раније налазио међу мирским људима њему није сметало да живи подвижнички и врлински...
Свети мученик Нисије пострада за Господа пребијен воловским жилама.