Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником светог Јована Крститеља, но када свети Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: „Гле, Јагње Божије!” (Јн 1, 36), тада свети Андреја, остави свога првога учитеља и пође за Исусом. Потом Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Светог Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, светом Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, потом у земљама дунавским, па у Русији и око Црног мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу светог Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту, апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе, апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од дванаест великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада свети Андреја за свога Господа 62. године. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 13.12.2025. Зачало 51.
Обраћајмо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом…
Из њега је све тијело, састављено и склопљено како приличи сваком додиром даровања, по дејству и мери свакога дела (Еф. 4, 16). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Иако здравље често уљуљка човека, болесничка постеља може постати место највећих духовних победа и истинског сусрета са Богом. Уместо очајања, телесна немоћ тада постаје прилика да се покаже несаломива снага вере и благодарност која превазилази сваку бол. Управо такав пример оставио је Свети Мардарије кога данас прослављамо, а који је своје тешко телесно страдање подносио без роптања, показавши свима како се и у најтежим мукама дух може радовати и славити Творца.
На Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши!
Свети Мардарије се родио 2. новембра 1889. године у селу Корнет у Љешанској нахији. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Свети Мардарије преминуо је 12. децембра 1935. године у 46. години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либертвилу.
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.
Види о њему под 6. јуном. Спомиње се и 20. фебруара.
Преподобни отац наш Питирун или Питирион био је ученик Антонија Великог. Био је и наставник пустињака који су се подвизавали на високој Тиваидској Гори изнад реке Нила. Та Гора беше висока, дивља и каменита, опкољена провалијама и пећинама у којима су живели ови пустињаци. Спадао је међу најбоље ученике Св. Антонија...
Свети мученик Филумен живљаше у време цара Аврелијана у Ликаонији. Он се бављаше продајом жита у Галатији, у граду Анкири. Оптужен игемону Феликсу и изведен преда њ, он изјави да је хришћанин. Због тога би обешен и струган. Затим у ужарену пећ бачен, али благодаћу Христовом остаде неповређен. После тога укуцаше му клинце у главу, и у руке, и у ноге, и тако га водише тридесет потркалишта, и он изнемогао паде, и свету душу своју предаде у руке Богу, од кога и доби неувенљиви венац мучеништва.
БИО епископ Некрески у Кахетији; ученик преподобног Јована Зедазнијског. Много се потрудио проповедајући Еванђеље огњепоклоницима, и искорењујући код своје пастве грубе заблуде и сујеверја. Зато што Персијанцима угасио идолопоклоничке свештене огњеве, био најпре мучен, па онда камењем затрпан у насељу Рехи, близу Мцхета, за царовања Бакура III (541-545 године). Мошти светог Авива сада почивају у граду Мцхету.