Без Христа нема спасења
У времену када се све чешће сусрећемо са питањем могућности спасења изван вере у Христа, поставља се суштинско питање: Ако је спасење заиста могуће без Њега, то би значило да је било могуће и пре Његовог доласка. Али ако је тако, зашто је Он уопште долазио на земљу људима? Зашто је за нас пошао и у смрт? Зашто је рекао да је дошао "спасе изгубљено" (Лк. 19:10)? И најважније, зашто је Господ наш Исус Христос Својим ученицима јасно рекао: 'Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен' (Мк. 16:16)? У овом чланку осврћемо се на вековно учење Православне Цркве које даје одговор на ове дилеме.
Јеванђеље дана за 24.04.2025.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 24.04.2025. Зачало 8.
Свети преподобни Јевтимије иХаритон Сјанжемски
Основали манастир на реци Сјанжеми, недалеко од Вологде. Живели истинским подвижничким животом, служећи за пример осталој братији. После многих богоугодних трудова свети Јевтимије, игуман обитељи, престави се ко 1465 године, поставивши за свога наследника преподобног Харитона. Преподобни Харитон управљао манастиром преко четрдесет година и упокојио се 1509 године. Свете мошти њихове почивају у њиховом манастиру, у Вазнесенској цркви.
Свети преподобни Јаков галички
Племић, ученик светог Сергија Радонежског; недалеко од Галича, у Костромској губернији, основао манастир, и био игуман Добио од Бога дар прозорљивости. Упокојио се 1442 године. Од светих моштију његових бивају многа чудеса
Свети преподобни Фармутије
Преподобни Фармутије је по наређењу Анђела Божјег хранио светог Јована Бунарца за време десетогодишњег подвизавања овога у бунару (види 29 март). Упокојио се мирно у Господу. Живео у четвртом веку.
Свети мученици Прокес и Мартинијан
Беху тамничари на римској тамници у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?” упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.
Свети свештеномученик Антипа, епископ пергамски, у Азији
Спомиње се у књизи Откровења као ”Антипа вјерни сведок мој, убијен код вас, гдје сатона борави” (Откр 2, 13), тј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју - слуге сатанске. И ту после њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата”. Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рече им Антипа: „Кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда”. И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божијега. Свети Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту, или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. године.
Свештеномученик Антипа епископ Пергамски, у Азији
Свети свештеномученик Антипа, епископ пергамски, у Азији
Молите се непрестано
Човек који се вежба у молитви свакодневно, клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини…
Беседе владике Николаја за сваки дан у години - 23. Април
Благословен Бог и отац Господа нашег Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за жив нâд васкресенијем Исуса Христа из мртвијех. (I Петр 1, 3) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Пут за Емаус: Кад срце препозна Бога усред наших лутања
На путу обојеном тугом и збуњеношћу, двојица ученика корачају без наде због страдања Учитеља. А онда, у тренутку када се најмање надају, придружује им се неочекивани Сапутник. Срце им заигра. Нада се враћа. Све добија смисао. Сусрет на путу за Емаус није само давна прича – већ жива, вечна икона наших духовних лутања, наде и препознавања. У овој Светлој седмици, док још одзвања радосни поздрав „Христос васкрсе!“ и васкршња радост трепери у песми, у храмовима и срцима, нека нас овај сусрет подсети: Господ је близу. Понекад невидљив, али увек присутан.
Бог је увек близу
Кад паднеш у неки грех или муку, призови свог бесмртног Брата, Светог Архистрига Гаврила, или ма ког Светог Анђела и он ће те руком својом извући из свакога гроба, васкрснути из сваке смрти.
Јеванђеље дана за 23.04.2025.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 23.04.2025. Зачало 4.
Свети новомученик Дима
Блажени Дима беше из области Једренске, рибар по занимању, запослен у Смирни. Радио је на једном риболовишту у близини Смирне, и његов газда Турчин оклевета га како је Дима тобож обећао са заклетвом да се потурчи. За своју клевету Турчин нађе и лажне сведоке. Они одведоше Диму пред судију. Судија и сам стаде приморавати Диму да се одрекне Христа, као што се заклео да ће учинити. Дима на то одговори: Они лаж говоре; ја нити сам се заклео, нити ћу се потурчити; хришћанин сам, верујем у Христа, и исповедам да је Он истинит Бог, и готов сам да крв своју пролијем из љубави према Њему.
Света пророчица Олда
Живела у време јудејског цара Јосије у Јерусалиму. Прорекла цару Јосији који беше пронашао књигу Закона Божјег, да ће Господ показати на њему милост Своју због његове побожности, те неће дочекати да види казну Божију над Израиљем, проречену Мојсијем (4 22, 1-20). Скончала у миру.
Свети свештеномученик Григорије V, патријарх Цариградски
Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година...
Свети мученици Јаков презвитер и Азас ђакон
Ови светитељи пострадаше за Христа 332 године у време персијског цара Сапора II (325-379 г.). Презвитер Јаков беше из места Фарната а ђакон Азас из Витниора. Изведени пред врховног мага Ахосхаргана, они смело исповедише веру у Христа. Зато им у уста леваше оцат измешан са слачицом; потом их бише, па голе на отвореном месту обесише и тако их сву ноћ на мразу оставише. А када их скинуше, примораваху их да се поклоне сунцу и огњу. Они одбише.Тада кнез нареди да им се одсеку главе. И тако ови блажени венцоносци узиђоше на небо.
Светих шест хиљада мученика у Грузији
У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је дванаест манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. Нападне 1615. године на Грузију шах Аввас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Васкрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих дванаест обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна да су то монаси, он запита с чуђењем: „Зар још није сва Грузија предана мачу?” и нареди војницима, да одмах иду и све монахе посеку. Ангел Божји јави се утом игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. Утом нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се овенчаше 1615. године. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: светог Давида и светог Јована Претече. Цар грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.
Свети мученици Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих тридесет шест с њима
Пострадаше за Христа и беху увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње, многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових четрдесет мученика осташе непоколебљиви, због чега беху изложени мучењу. Свети Теренције храбраше своје другове речима: „Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!” Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. Потом ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново беху изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарама, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да из затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење, они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250. године.