Ако, дакле, живимо ако умремо Господњи смо. (Рим. 14, 8) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Привремени рај у коме се сад налазе душе је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.
Најдубљи сусрет с Богом не догађа се у миру, већ у тренуцима када љубав према ближњем прелази границе људске логике - онда када пригрлимо бол, када опростимо ономе ко нас је повредио, када волимо и онда када нема разлога. Управо у том тренутку, иза те љубави, иза тог страдања, почиње откровење. Али ако је Бог тако близу - зашто га тако ретко препознајемо?
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 15.04.2025. Зачало 102.
Изгледа да је ово иста она светитељка која се слави 29. маја (в. тамо опширније).
Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године
Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана
Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих, но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим те познавши лаж незнабоштва, назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дому, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима, него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез разљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука, завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, потом одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестидинијим развратницима на поругање - испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бешчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваху се за Христа око 306. године и преселише у дивне дворе Господње.
Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе”. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте, дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Да није човекољубив и дуготрпељив, да ли би Господ од тебе трпео вређање, да ли би се оваплотио, да ли би пострадао и умро за тебе, да ли би ти дао своје Пречисто Тело и Крв, на које са страхом и трепетом гледају анђели?
Пустиња није само место безводног песка и сунчане празнине - она је простор где се срце, ослобођено свих звука овог света, може чути. Света Марија Египћанка није тражила славу ни признање људи; њена молитва била је тиха, а покајање дубоко као ноћно небо изнад пустиње. Њена прича није о греху, већ о томе како једна душа, иако залутала до крајности, може да пронађе пут ка светлости - ако је воља довољно јака, а срце довољно искрено.
Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске вере. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.
Преподобни Јевтимије родио се од побожних родитеља у Нижњем Новгороду. Када поодрасте, родитељи га дадоше да учи Свето Писмо. Заједно са својим вршњацима блажени малишан изучаваше Божје Књиге са великом приљежношћу. Дечјих игара се потпуно туђио. Склон ћутању и послушан у свему својим родитељима, он је често посећивао храмове Божје, где је волео стајати у неком повученом кутку, да га нико не би узнемиравао разговорима и да би могао са пуном пажњом слушати црквено појање и читање...
Овај свети отац наш Макарије родом је из Цариграда. Као дете он остаде сироче, и одгаји га његов рођени ујак. Он га даде на школу. Пошто је био даровит, а и врло вредан, он за кратко време изучи мудрост Светога Писма, и познаде ништавност и пролазност земаљских ствари и непролазност и вечност небеских. Стога напусти Цариград, оде у манастир Пелекит и замонаши се добивши име Макарије, а дотле се звао Христофор. Он тамо прође сва манастирска послушања и стече врлине. А нарочито стече велико смирење. Зато га братија изабраше за игумана. Он би и превелики чудотворац: преко њега Бог исцељиваше неизлечиве болести; а једном у време суше на његову молитву Бог даде кишу.
Рођен у Хотишу у Чешкој од знаменитих родитеља. Постао свештеником и удаљио се у планину, да живи по примеру источних пустињака. Херцег Улрих случајно га нађе, и помогне му основати манастир светог Јована Претече при реци Сазави. Упокоји се овај свети муж 1053. године.
Знаменити пастир цркве из II века. Владајући великом ученошћу, он се трудио да сабере све књиге Светог Писма у један кодекс. А по кротости и благочешћу своме трудио се, опет, да унесе мир у цркву лаодикијску, узбуркану спором о празновању Пасхе. Осим тога, бранио је хришћанство пред незнабошцима. Тако око 170. године путовао је у Рим и поднео цару Марку Аврелију једну писмену одбрану (апологију) вере и цркве хришћанске. Овај учени, благочестиви и ревносни муж, свети Мелитон, упокоји се мирно у Господу 177. године.