Нови свештеномученик Христов Никита беше родом из Епира и беше по чину јеромонах. У њему се појави божанска жеља да пострада за Христа, или због подвига духовних које је желео и вршио, или због неког греха у који је можда и он као човек био раније упао. Јер онај који сам по својој вољи ступа на подвиг мучеништва биће да има једно од тога двога...
Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.
Овa три света мученика, изведени пред судију у Адријанупољу, у време цара Максимијана, не хтедоше се одрећи Христа. Зато поднесоше многе муке. Најпре их обесише о дрво, и стругаше гвозденим четкама. Затим их гонише и вукоше из града у град. После тога их дадоше зверовима да их поједу, али благодаћу Божјом бише сачувани неповређени...
Овaj свети отац Равула био је у време цара Зенона (474-491 г.). Родио се у сиријском граду Самосати. Васпитавао га је врло чувен човек, по имену Варипсава. Изучио је сиријски језик. Пошто је измлада упражњавао сваку врлину, постаде монах. Удаљивши се од људи, живео је сам по планинама и пештарама, као некада велики Илија и Јован Крститељ. Касније пак, после неколико година, он са некима оде у Финикију. А пошто тамо још више блисташе својим врлинама, он због тога постаде познат свима, иако то није желео.
Када се по попуштењу Божјем зацари 361 год. Јулијан Отступник, хришћани бежаху и скриваху се, да не гледају мрске жртве које овај пагубник приношаше идолима. А цареви једномишљеници, незнабошци, не само учествоваху у његовом бесу, него на тај начин и спремаху себи гориво за мучење у вечном огњу, јер још и хришћане примораваху силом да учествују у њиховим гадостима. Тада бише ухваћени и ове слуге и јунаци Христови: Евгеније и Макарије. И пред Отступником исповедише Христа - истинитог Бога и Судију живих и мртвих, а изобличише њега - безбожног и злотворног насилника, јер веру Христову погази и постаде идолопоклоник. Безбожник се на то наљути, и нареди да их везане обесе главачке, па да испод њих запали ђубре које би дуго и дуго горело и димом их угушило. Затим нареди да се ужеже гвоздена леса, и на њу голи ставе свети мученици. Тако мучени, они, са очима упереним у небо, и благодаћу Божјом крепљени, изобличаваху злотворство и безбожност Отступникову. Тада зверолики нареди да их окују у тешке окове, и тако отерају у прогонство у Мавританију, у Африци. А свети мученици се радоваху што их прогоне Христа ради, и весели певаху: "Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем" (Пс. 118, 1). А кад стигоше у Мавританију, попеше се на једну гору, и тамо живљаху сами.
Конон, преподобни отац наш, родом беше из Киликије. Још као врло млад постаде монах у манастиру, званом Пентукла, близу Јордана. Би рукоположен и за презвитера, и достиже врхунац подвижништва. А тадашњи архиепископ јерусалимски Петар, сазнавши за његово чудесно подвизивање, одреди га да крштава све који долазе у Јордан. И он их помазиваше светим јелејем и крштаваше. А пошто је требало да и жене крштава, било му је зазорно као човеку, и зажеле да се удаљи од киновије. И како му ова помисао да се удаљи долазила често, јави му се блажени Јован Крститељ и Претеча, говорећи му: Остани, и ја ћу ти помоћи у борби са искушењима.
Преподобни Доситеј, ученик славнога Авве Доротеја, који живљаше у киновији преподобног Серида, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад, при растанку, рече му, да ако се жели спасти, треба да пости, да не једе меса, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт, па после неког времена опет једну четврт, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране, вазда говорећи му: „Једење је навика и колико ко навикне, онолико и једе”. И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку.
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.
„Децо, моја децо...!“ - овај вапај родитељског срца одјекује кроз векове. Колико је суза проливено, савета изговорено, претњи и љутње, а резултат често изостаје. Но, и када све речи буду изговорене и сви савети изређани, остаје нам оно што је требало да буде прво - молитва Господу. Јер молитва није само последња нада, него најмоћније оружје у рукама родитеља.
А главари свешенички договорше се да и Лазара убију. (Јов. 12, 10) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.
Када неко почне да пости због Христа, креће на четрдесетодневни маратон. Сваки дан постављени су изазови и, одговарајући на њих, сазнајемо ко смо: јадна, сладострасна звер или хришћанин? Не говоримо о томе да не једемо апсолутно ништа или стојимо на камену, већ о сталној будности у нашим срцима. А ако ни у Великом посту не можемо да живимо као хришћани, како онда да живимо у обично време?! Ако не можемо пажљиво да се молимо ни у Великом посту, да будемо уздржани и будни, како се онда молимо и о чему размишљамо у обичне дане?
За разлику од, рецимо, дијете чији је циљ унапређење телесног здравља, црквени пост не користи ако није везан са духовним постом. У супротном, "Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду"? "Пост или дијета" - на којој сте страни?!
На ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, – стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи. А ви велите: где је Господ?
Замонашио се у Кијево-Печерском манастиру. Но након неког времена он, по указању с неба, остави Печерску обитељ и оде на реку Јахрому. Тамо, на 45 км. од града Владимира, он основа Успенски манастир. Изабран за настојатеља, он вођаше врло строг подвижнички живот; с љубављу примаше богомољне поклонике, и даваше богомудре савете жељнима спасења. Упoкоји се преподобни у дубокој старости, 18 фебруара 1492. године.
Свети Тома I био је патријарх Цариградски од 607 до 610 године. Упокојио се у миру. Спомен његов и сабор празнује се у Великој Цркви.
Од ова два мученика, пострадалих у Патари Ликијској, блажени Паригорије, пошто би стављен на најразноврсније муке, доби бесмртни венац мучеништва скончавши у Христу. А славни Лав, оставши caм, није подносио растанак са мучеником Паригоријем, и горко је плакао и јадиковао што и он не би удостојен венца мученичког. Зато отиде на оно место где беху сахрањене мошти светог Паригорија, и плакаше, јер му је срце горело љубављу за мучеништво...
Пострадали у исто време са св. Агапитом, епископом синадским.