Блудна страст је најбестиднија. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи...
Обестрастивши себе подвизима, преподобна Домнина упокојила се у миру.
Преподобни отац наш Мина подвизавао се у једном општежићном манастиру Синајске Горе у шестом веку. Педесет година он је ту вршио разна монашка послушања. У трећи дан после блажене кончине овог подвижника сабраше се сва братија у храм да, по црквеном пропису, опоју преминулог. У току овог богослужења храм се изненада испуни мирисом, који је излазио од оног места где почиваше покојник. Настојатељ нареди те отворише гроб преподобнога, и сви присутни угледаше где из оба стопала преподобнога теку два извора миомирисног мира. Настојатељ онда рече братији: "Погледајте, то као да је потекао зној од трудова које су поднеле ноге покојникове за живота; испуњен је миомира за доказ да су трудови његови примљени Богом. Стога вршите и ви по чистој савести и са потпуном марљивошћу послушања која вам се налажу, да бисте добили награду за трудове од Господа Бога и Спаса нашег".
Свети отац наш Фостирије засија на Истоку као сунце, затим отиде на крајњи Запад. Тамо се повуче на једну високу и тиху гору. И мољаше се усрдно Богу, мучећи и кињећи тело своје постом, бдењем, лежањем на земљи, и сваком другом тескобом. Тако постаде уистину светило (φωστήρ = светило), сагласно имену свом, обасјавајући васељену. Јер чувајући тело своје светим, и душу чистом, и боголикост неоскврњеном, он постаде обиталиште Светога Духа.
Кћи Антимија, намесника малолетног цара Теодосија Млађег. То му беше старија кћи, док му млађа беше луда. Не хтеде се Аполинарија удавати, него се у срцу обручи Христу и удаљи у пустињу Мисирску. У мушком оделу и под мушким именом Доротеј, она ступи у мушки манастир где се подвизавала узносећи дух свој непрестано к Богу и горећи љубављу према Творцу своме. Царском намеснику Антимију посаветује неко да пошаље своју луду кћи пустињацима, да јој читају молитву. И по промислу Божјем догоди се да своју луду сестру исцели старија сестра силном молитвом. Тек када се Аполинарија упокоји, објави се тајна да она није била мушко но женско. Мужествена храброст ове свете девице остала је примером и подстреком кроз векове многима, који мисле о своме спасењу. Упокојила се 470. године.
Пореклом из Македоније. Васпитана у Александрији. Као богата и угледна девојка имала је много просаца, но она их све одбије и одбегне из родитељске куће у манастир. У највећој уздржљивости, бдењу и молитви поживи до осамдесет година. Њене поуке монахињама одувек су сматране правим духовним бисером, јер ова праведница није дошла до високе мудрости кроз књиге, него кроз страдање, муку, даноноћно размишљање и духовно општење с вишим божанским светом. Преселила се душом у тај виши свет 350. године. Света Синклитикија између осталога говорила је: „Ако је време поста, немој се отказивати поста тобож због болести, јер гле и они који не посте, падају у исте болести”. Још је говорила: „Као што се открито благо брзо разграби, тако и добродетељ, када се разглашава, помрачује се и губи”.
Када Диоклецијан објави гоњење хришћана, епископ никомидијски Теопемт беше први који пострада за Христа. Он беше изведен пред цара, и цар му запрети смртном казном, ако се не одрече Христа. На ту претњу храбри епископ одговори цару: „Стоји написано: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Ти, царе, имаш власт кад мојим телом, чини с њим што ти драго”. Би много бијен, глађу мучен и истјазаван на разне начине. Најзад цар дозва неког мађионичара, Теону, да Божјем човеку некако мађијама доскочи. Теона раствори у води најјачи отров и даде Теопемту да испије. Теопемт прекрсти чашу и испи отров. Видев Теона, да његов отров ништа не нашкоди Теопемту, он се окрете к цару и узвикну: „И ја сам хришћанин, и клањам се Распетоме”. Обојица бише на смрт осуђени: Теопемта мачем посекоше, а Теону жива у земљу затрпаше, 298 године. Чесно пострадаше и грађани Царства Христовога постадоше.
Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета (Јов. 17. 16). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба, чини се као да живот тече кроз низ тунела, од бриге до бриге, до саме смрти. Али зар је то истинска сврха човековог постојања? Бог је створио човека као свето биће, са вечним циљем: Царством Небеским.
Ходио у железним веригама. Почива недалеко од манастира светог Мокија.
Ови свети преподобномученици пострадаше од паписта који рушише Свету Гору Атонску за царовања византијског цара Михаила Полеолога (1258-1282 год.). Зато што смело изобличише латине због јереси, проподобни Јевтимије би потопљен а монаси обешени, и тако мученичком кончином прославише Господа који их увенча.
Био игуман обитељи коју сам основао, у Кукуми Сицилијској. Ту се подвизавао са својом сабраћом, грчким монасима, пошто беху побегли од иконоборства. Преподобни Теоктист упокојио се године осамстоте.
Овај свети Зосима беше из Киликије. Живљаше у пустињи заједно са зверињем. Ухваћен од кнеза Дометијана, он исповеди да је Христос истинити Бог. Усијаним гвожђем бушили му уши; бацили га у казан пун узаврелог блата; затим га главачке обесили; и на чудесан начин од свега тога остао неповређен. У том наиђе један лав који људским гласом говораше о Божанству Христовом. To привуче вери Христовој Атанасија Коментарисија. А мучитељ отпусти светитеља слободна. И он отиде у пустињу и у горе, где је раније боравио. И пошто научи Атанасија истинама вере, крсти га. А живљаху тамо заједно. Једном приликом се на необичан начин расцепи стена, у коју они уђоше, и предадоше душе своје у руке Божје.
Апостол Филип крстио је овога црнца и евнуха (Дап 8, 26-39 По крштењу евнух се вратио дома и почео проповедати Христа. Он је био првим апостолом вере међу црнцима у Етиопији. Скончао је мученички и удостојио се царства Божјег.
Рођен у Будимљанској жупи од родитеља богобојажљивих. Као младић замонашио се у Зети, па је прешао на виши подвиг у Хиландар. Временом постане игуманом хиландарским. И као игуман буде изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је муж високо добродетељан и управљао је стадом Христовим с ревношћу и љубављу. Упокојио се мирно 1279. године у старости, узвикнувши пред смрт: „У руке твоје господе предајем дух мој”. Мошти му почивају под спудом у храму Пећке патријаршије.
Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља, „И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи... Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове” (Лк 10, 1 и 5).Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јн 6, 66).И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима. Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима царства небескога.