Археолошка ископавања у Јерусалиму открила су доказе који се подударају са библијским описом врта у близини Христовог гроба. Налази указују да је пре две хиљаде година на месту данашње Цркве Гроба Светога постојало зеленило са маслинама и виновом лозом, што додатно поткрепљује тврдње Јеванђеља по Јовану.
Зашто понекад они који су чисти срцем носе терет кривице, док се прави преступници крију у сенци? Која виша сила управља овим наизглед неправедним распоредом улога? Да ли се иза страдања праведних крије неочекивана милост?
Безмерна је љубав Христа који је дошао да спаси грешника! Царство Небеско стиче се и у затвору. Довољан је додир благодати Божије који ће да промени тврдокорну и безосећајну душу затвореника и да преобрази цео његов живот. Само уз Христову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему.
КРАЈЕМ шеснаестог века он је основао у Новгородској губернији, у срезу Боровицком, крај језера Городног манастир, у коме је и био први настојатељ, дајући својим подвижништвом узвишени пример братији. Преставио се преподобни 1603. године. Свете мошти његове почивају у Никандровској пустињи.
СВЕТИ мученик Мануил беше из Сфакије са Крита. Још као младића Турци га заробише приликом једне побуне у Сфакији. Видећи у Мануилу честитог и вредног младића, они га насилу потурчише и по обичају свом обрезаше. Али побожни Мануил нађе начина и побеже одатле на острво Микон. Тамо исповеди пред свештеником? свој грех, би миропомазан, и тако опет постаде хришћанин. Потом се он ожени, и у браку имађаше петоро деце. Међутим једном га неки пакосни човек проказа једном аги како је он био муслиман па се понова вратио хришћанској вери. Ага стаде претити Мануилу: или да поново прими муслиманску веру или ће га избити на мртво. Мануил, окрепљен с неба божанском силом, ни најмање се не уплаши агине претње, већ му мирно одговори; Хришћанин сам се родио, хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. - Ага се на то страховито разјари и стави Мануила на жестоке муке. И тако га мучаше много дана. После тога ага предаде светог мученика паши. Паша га узе на истјазавање, па и он захтеваше од мученика да се врати турској вери. Блажени мученик му одговори да је по рођењу хришћанин, а да су га Турци још као малог насилу потурчили. А сада, настави мученик, сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин. Тада паша нареди да мученику отсеку главу. Мученик подиже и руке и очи к небу и узвикну: Хвала Ти, Боже! - Онда клече, сави главу, са великом радошћу очекујући смрт. Џелат стаде ударати по врату блаженог мученика, али му никако не могаше отсећи главу. Онда дохвати светог мученика, обори га на земљу, и закла га као овцу, праву овцу Христову. Сутрадан, паша чувши да се хришћани радују јуначкој и блаженој смрти мученика Мануила, нареди да се о тело мучениково веже тежак камен, па тело баци у море. То би учињено уз радоено халакање Турака. А душа светог мученика узиће на небо, и предстаде Господу Христу, и доби од Њега неувенљиви венац мучеништва, и сада са осталим светим Мученицима на небу непрестано слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме приличи слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.
Кожа му одерана, па онда посечен за веру Христову. Кривица му је била та што је као лекар помагао хришћанским мученицима и тела погубљених чесно сахрањивао. Чесно пострада 302. године.
Из града Сиде Памфилијске. Намесник цара Аврелијана упита га ко је он и шта је? - на што Александар одговори, да је он пастир стада Христовог. А где је то стадо Христово? - упита даље злобни и мрачни намесник. Одговори Александар: „По целом свету живе људи које Христос Бог сазда, од којих они који верују у Њега, јесу овце Његове, а сви отпали од свога Створитеља, који робују створењима и направама руку људских, мртвим идолима, као ви, ти су отуђени од стада Његова, и на Страшном Суду Божјем поставиће се на лево, са козама”. Нареди зли судија те га најпре бише воловским жилама, па га онда бацише у пећ огњену. Но огањ му ништа не нашкоди. Потом би стругано месо с њега. Најзад нареди намесник те му главу одсекоше. Но тек што судија изрече пресуду, ухвати га зли дух и он побесни. Урличући би поведен своме богу, идолу, но успут изврже из себе своју злу душу. Пострада свети Александар између 270. и 275. године.
Сви пострадаше у Кесарији Палестинској од кнеза Урбана, у време цара Диоклецијана. Сви седморица, осим Агапија, беху сасвим млади људи, а не беху још хришћани. Нити се икад крстише водом. Али њихово крштење би крвљу. Једног дана гледаху ових седам младића како муче хришћане, једне на огњу, друге на вешалима, треће пред зверовима, па видећи с каквим трпљењем хришћани подносе све муке, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако и тако везани дођоше пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове осташе узалудне. Младићима се придружи и угледни грађанин тога града, Агапије, који је и дотле доста страдао за Христа, и стане још већма распаљивати у њима веру и љубав ка Господу. Сви беху мачем посечени 303. године и преселише се у дворе Цара Небеснога.
У ужурбаном свету где драгоцени тренуци искрене пажње пролазе неопажени, једна мала девојчица, чије тело не познаје плес корака, подсећа нас на несаломиву снагу срца које уме да прелети све препреке, чак и када ноге остају непокретне. Њена упорност да пронађе радост и спремност да поклони свој сан за туђи осмех, говоре о љубави која се увек враћа. И иако често не примећујемо такве особе, шта се догоди када таква чиста љубав ипак пронађе сродно срце?
Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом”. Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадест пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.
У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).
Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје”. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незна- лац”. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушта- ше са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкр- саваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све мона- хе, посаветова их и предаде дух свој Госпо- ду, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.
Чудотворна заштита Пресвете Богородице испољава се кроз веру и чистоту оних који јој се са поверењем предају. Прича о две девице и њиховој мајци постаје сведочанство о томе како провиђење, праведност и милост увек тријумфују над клеветом и сумњом, а благочешће - над злом.
Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени (свети Јефрем Сирин).
Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нам то бити немогуће.
И3 Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.
ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.
Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.
Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.
За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.