Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.
Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: „Тешко мени, децо моја, грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла - у Рају!” Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.
Мноштво људи везано је ланцима страха и бриге. Брину се због лошег здравља, оскудице у новцу, пословних или породичних проблема који су неретко узрок непроспаваних ноћи. Ко није искусио ситуацију када се ствари отму контроли, кад изгледа да нема излаза и чини се да не постоји утеха и нада, да си остављен и заборављен од свих, па чак и од Бога?! Али Бог је са нама увек. Чак и онда када нам се чини далеко, Он је близу...А шта Господ говори човеку?!
Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших, Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. Амин. Наратор: Маријана Ђерић
У чему је бесмртност Светога Саве? У Христу Господу, свесавршеном Богочовеку. Све вредности Светога Саве, све силе његове, све вечности његове, нису ни од кога другог већ једино од Господа Христа, Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима земаљским и небеским световима. Свети Сава је и нама Србима дао бесмртност кроз Господа Исуса Христа, и научио нас да најпре иштемо Царство Божје и Правду Његову, са којом нам се даје све што је људском бићу потребно у свима световима и у свима вечностима. Ово је прича о његовом животу.
Мошти светитеља у Православној Цркви имају посебан значај и поштују се као светиња. Зато, спаљивање моштију Светог Саве није само био физички чин уништења, већ и симболички напад на српски идентитет, духовност и континуитет. Ипак, пепео Савиних моштију, развејан посвуда, учинио је сву србску земљу светом и неразоривом. Остаје нам да будемо достојни потомци спаљенога и свагда васкрсавајућег нашег оца и учитеља.
Много пострадао од варвара; одведен у ропство, и продан; потом ослобођен, и подвизавао се богоугодно, и упокојио се у миру[
Високог порекла; рођен на Истоку; измалена заволео манастире и испоснице преподобних отаца у Светој Земљи, посећивао их и изучио њихов живот. Затим отишао у Цариград око 716. г. Ту многа добра доживео од патријарха светог Германа. По савету овога подигао манастир Хинолак, у близини Цариграда. Братију богомудро водио путем еванђелског усавршавања. Пошто богоугодно поживе, он се мирно упокоји. Неки од достојних видеше његову свету душу где са славом узлази на небо
Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.
Ватрен борац против јереси Аријеве на Западу. Много је страдао због одбране Православља. Написао више списа, од којих је најважнији спис о Светој Тројици. Упокојио се у Господу 362. године.
Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски, побијени од Сарацена, један у IV а други у V веку.
Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
Царство земаљско обасјава се Царством Божјим. Ова мисао, прожета духом Светосавља, поставља питање о месту српског народа у савременој Европи. Савремена европска цивилизација се изгубила у лавиринту секуларизма и материјализма, док је за српски народ Светосавље компас, који указује да је пут очувања нашег идентитета у контексту европских интеграција повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања.
Син трговца; рођен у граду Козељску; одмалена заволео књигу и веру; у раној младости замонашио се у Соловецком манастиру. Строго се подвизавао. Но жудан још строжијих подвига прешао на пусто Анзерско острво. Ту трпео крајњу оскудицу. Прочуо се као велики подвижник. Цар Михаил Фјодорович позвао га у Москву; предсказао цару да ће добити сина. Цар га за то богато обдари, и преподобни подиже на острву Анзеру храм и манастир. Устројивши манастир, преподобни написа за братију строг општежићни устав. Упокоји се преподобни отац наш Елеазар у дубокој старости, 13 јануара 1656 године. Године пак 1757, када се зидао храм над његовим гробом, бише пронађене његове свете мошти читаве и нетљене.
Бачени у реку за веру у Христа, ови свети мученици скончаше.
Сељачко дете, рођен у близини Ростова. У тридесетој години живота оставио кућу, ступио у манастир Борисогљебски. Затворивши се у келији, железним конопцем привезао себе за дрвену столицу. Спавао два до три сата у току ноћи и дана: тукао тело своје гвозденим штапом, непрестано обављајући молитву. Своје недремљиве молитвене подвиге понекад смењивао шијењем власених одећа, камилавки и прављењем одела за просјаке. Много пропатио од завидљиваца. За свој свети богоугодни живот удостојен од Бога дара прозорљивости. Предсказао разорење Москве од Пољака и њено ослобођење. Упокојио се 1616 године у својој 69 години, и сахрањен у Борисогљебском манастиру.
Мученик Петар Анијски је рођен у селу Анеи у Палестини. Током прогона хришћана био је заробљен и доведен пред владара Палестине. Узалуд су га убеђивали да суди људима и ода част паганским боговима не би ли избегао патње. "Тада ћу заиста помиловати себе, када не одступим од Јеванђеља, и не принесем жртву идолима," - одговорио је светац, и био је спаљен на ломачи. У неким календарима се помиње дупло, 12. јануара као Петар Авессаломита и 13. јануара као Петар Анијски, због погрешног веровања да је реч о различитим личностима.