У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу”. Представио се Господу 1320. године.
Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.
Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек” (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.
Браћо и сестре, имајмо на уму бесконачну љубав Божију, Сина Божијег, који је ради нас сишао у свет, постао човек, претрпео страдања и смрт на крсту, из љубави према нама. Одговоримо Му љубављу, принесимо му чиста срца и душе, да би нас Он познао као своје, и да би се преци наши обрадовали нашем доласку пред њих.
Овој светој мученици глава одсечена због исповедања вере у Христа.
Ученик преподобног оца Мартинијана Бјелојезерског; живео у келији овога светитеља, и са благословом његовим узео на себе јуродство Христа ради. Упокојио се 1506 године. Свете мошти његове почивају поред моштију учитеља му светог Мартинијана.
У дванаестој години побегао од куће у манастир к преподобном Кирилу Бјелојезерском, који га једва примио. Подвизавао се строго и одлучно. Био игуман. Упокојио се 1483 године у 86 години живота. Тридесет година касније свето тело његово обретено потпуно цело. У храму његовог имена почивају свете мошти његове.
Овај свети беше војник. За време цара Диоклецијана би 298 године оптужен да је хришћанин. Кад га изведоше пред цара, цар га примораваше да принесе жртву идолима. Али пошто он не хте да то учини, одузеше му појас који беше знак војничког звања. Затим му кожу одраше, и секиром тело секоше. А свети са таквим јунаштвом поднесе ове љуте муке, да се ни уздах не оте нз уста његових. Мучитељ се зачуди и запрепасти, јер је драње коже трајало дуго. И пошто на телу мучениковом не остаде ни најмањи делић без ране, нареди мучитељ да га баце у тамницу. Осам дана проведе у тамници, и из рана му истече силна крв. Исцрпљен патњама, јунак Христов чесну душу своју предаде у руке Божје, и тако доби бесмртни венац мучеништва.
Славна монахиња и наставница монахиња из Александрије. „Као што је дрвећу потребна зима и снег, да би доносило рода, тако су муке и напасти потребне животу нашем”, говорила је ова света жена. Упокојила се мирно почетком V века.
Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Кареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Кад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој „Патерица”, на Кареји.
Родом из Елевтеропоља у Палестини. У младим годинама пострадао за веру Христову у време цара Максимина, 311. године. После многих мука буде на смрт осуђен. Саслушавши смртну пресуду, он радосно узвикне: „То је једина жеља моја, да умрем за Бога мојега!” Буде на крст распет, као и сам Господ, и на крсту издахне.
Римљанка, од великоименитих родитеља. Хришћанка и ђакониса при цркви. По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше колебљив и неодлучан у вери, због чега држаше у свом двору кип Христов и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Када изведоше Татијану девицу на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, њима се очи отворише, и они видеше четири ангела около мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татијану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше ангеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татијана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, по свом незнабожачком уму, да јој је у коси скривена нека враџбина, нека сила волшебна. Најзад, изведоше је, заједно са оцем њеним, и посекоше обоје мачем. Тако сконча свој земни живот око 225. године и би увенчана бесмртним венцем славе ова јуначна девица, која имаше слабо женско тело но дух мушки и војводски.
Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом комуникацијом само с Богом. И родитељи су признали: „Да смо знали у каквом ће стању бити Андреј, не бисмо му дозволили да постоји. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је“. Јер „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1,27-28).
Преподобни Теодосије био најпре игуман Филотејевског манастира у Светој Гори, затим митрополит у Трапезунту
Овaj свети отац наш Теодосије родом је из Антиохије. Син знаменитих родитеља. Послуша реч Господњу: остави кућу, и богатство, и племство, и све остале радости света, и повуче се у планинске и шумовите крајеве у Киликији, према мору. И тамо начини једну врло малу келију. Водио је подвижнички живот; носио хаљину од козје длаке; испод хаљине носио тешке синџире: један око врата, други око паса, и два око обе руке. Бавећи се молитвом и рукодељем, тиме је умртвио телесне страсти, тојест похоту, гордост и остале. Хранио се биљем и помало поврћем, које је сам гајио. Тиме је гостио и оне који су му долазили. Косу је имао врло дугачку: допирала му је до ногу.
Блажени Михаил, Христа ради јуродиви. Рус, од рода кнежевског. Прављаше се сулуд да би тако скрио од света врлину своју, и да га људи не би хвалили. Тако припреми себи похвалу пред Богом. Сконча 1453. године у манастиру Клопском, близу Новгорода где му и мошти почивају.