Преподобна Ана роди се у Византији; отац јој беше благочестиви ђакон Влахернске цркве Пресвете Богородице, Оставши рано без родитеља, њу сироче одгаји њена баба. Када Ана одрасте, баба се постара и удаде је, премда Ана то желела није. У то време са горе Олимпа дође рођак њенога оца монах, врло велики испосник и прозорљивац, коме Лав Иконоборац беше одрезао језик, али без обзира на то овај говораше слободно и без сметње. A кад угледа своју рођаку Ану, он зажали што је удата и рече: Зашто сте удали Ану која је одређена за испосничке подвиге и трудове? - И рекавши то он је благослови, и отпутова.
Преподобни отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.
Из Кисани, села тракијскога. Био жењен и имао две кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема, и он се привидно потурчи. Избавивши жену, он је да у женски манастир, а он оде у Свету Гору, најпре у Лавру, а после у Есфигмен. Пожелео мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. октобра 1820. године. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом, духовником, у манастир Есфигмен.
Присиљен од родитеља, он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизавао се педесет година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. године у седамдесетој години живота на земљи.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 11.11.2024. Зачало 33.
„Оче, спаси ме! Моја жена је луда! Шта ми све не ради! Готов сам!“, жалио се један муж свештенику. Мало после тога је и жена отишла код свештеника и она пожалила се: „Оче, спаси ме! Мој муж је полудео! Ово је егоизам на врхунцу! Како ово превазићи? Чак и јежеви, пуни бодљи, знају боље од нас. Када се приближе један другом, постају веома пажљиви да не би повредили осетљиво тело оног другог. И иако су препуни бодљи, неће се избости, већ ће живети хармонично загрљени! Живеће у љубави и са љубављу зато што то покушавају, зато што то желе.
Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо - увек се можемо молити умом, произносећи истинску молитву угодну Богу. Када си умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано - ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.
Сва четворица родом из села Мелампес, епархије Лампске на Криту. Ангел и Мануил беху рођена браћа а Георгије и Николај њихови рођаци. У оно време на Криту се многи хришћани притворно показиваху као муслимани, због страха и насиља турског, па тако чињаху и ова четворица младића. Међутим у души они беху истински хришћани. Беху сељаци и беху ожењени по муслимански, али се они и тајно венчаше у цркви...
До свога обраћења Христу Неофит је био персијски војеначалник и звао се Омар. У време похода на Грузију њега посла његов султан у обитељ св. Шио са молбом да се помоли за њега Богу. Приближавајући се обитељи св. Шио, Омар угледа безбројно мноштво Небеских Сила где лете у ваздуху и усред њих дивнога старца са дугом седом брадом. Ово виђење, и ближе упознавање са животом монаха, одушеви Омара, те он кроз неко време дође у манастир са две верне слуге и прими свето крштење, при чему он доби име Неофит а слуге: Христодул и Христофор. Неофит ускоро би пострижен у монаштво. Својим целомудреним животом, постом и молитвом он се тако прослави да постаде украс обитељи. Доцније он би због светог живота свог постављен за епископа, и као епископ убијен од незнабожаца због проповедања Христа.
Преподобни Јов, син благочестивих родитеља, родио се у Галицији, у месту Покућа. Још измалена Јован показиваше љубав и ревност за свако добро. Као врло мален он се научи читати. У својој десетој години он тајно остави родитељски дом и оде у Угорњицки Преображенски манастир, у Карпатским горама, да се замонаши. У манастиру мали Јован са великом смиреношћу и огњеном ревношћу обављаше сва налагана му послушања. Строгим постом, он изнураваше тело своје...
КЋИ цара Ираклија. Још од ране младости одрекла се преимућстава свога звања; проводила живот у пустињачкој усамљености, служећи свим срцем Господу. И тако чисте душе и тела упокојила се у миру 632. године.
ИСТАКНУТИ борци у трећем веку против јеретичког учења Павла Самосатског; борци и победници: јер светим апостолским учењем и предањем обелоданили, сузбили, оповргли лаж јереси Павла Самосатског. To учинише на великом Антиохијском сабору (262-268. г.) када осудише и свргоше овог зломислећег јеретика из Самосата. Светог Фирмилијана хваљаше и Св. Кипријан Картагенски и Св. Василије Велики.
Рођен је 1840. у селу Тарас у Кападокији. Крштено име му је било Теодор. Завршио је богословску школу у граду Смирни (Измир). У 26-тој години се замонашио у манастиру Светог Јована Крститеља у Кесарији. Године 1870. добија чин архимандрита. Патријарси цариградски и јерусалимски су му нудили епископски чин, али је он то одбио. Пристао је да служи као егзарх Храма Гроба Господњег у Јерусалиму, и тамо помаже ходочаснике који дођу на хаџилук у Свету земљу. Године 1924. малоазијски Грци су били приморани да се преселе у Грчку, па је и свети Арсеније крену са својим вернивима на пут. Умро 40 дана након што је брод пристао на острву Крф.
Свети Киријак поверова у Христа и крсти се после обретења часног и животворног Крста Госиодњег од стране Св. цара Константина и мајке му Св. Јелене. Потом, би епископ Јерусалимски. Он доживе до царовања Јулијана Одступника. У време свог ратног похода против Персијанаца цар Јулијан се задржа у Јерусалиму. Ту он изведе на суд светог Киријака, и примораваше га да принесе жртву идолима. Но светитељ то одлучно одби, и притом изобличи цара одступника. Тада Одступник нареди да му одсеку десну руку, говорећи светитељу: Много си посланица написао том руком, и многе си одвратио од поштовања богова.
Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. а упокојио на молитви 1709. године. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем &&Житија светих.&& Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у Царство небеско.
Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275-1282). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа, он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строже него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. Потом поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој стотој години живота. Чудотворац и прозорљивац.
Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи светог Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. године.
Из Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука, при којима се јави сила Божја, сви посечени мачем.
Велики јерарх Српске цркве и наследник светог Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност светог Саве, Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву светим апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом тридесет година, и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећког храма стоји написано: „Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј... помените же и мене грјешнаго Арсенија”. Сахрањен ту у Пећком храму.