Ковачи ”новога света”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену. Господ створи мушко и женско, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују дечје душе.
Спомен овог праведног цара грчког (395-408 г.) врши се у Јерусалимској Цркви (према Јерусалимском Канонарију, страна 105, издање архимандрита Калиста), заједно са светим Мартиријем.
Свету Антусу обукоше у костретне рите, и камен јој везаше о врат, па је бацише у бунар, и тако света мученица сконча.
Непознато када је живео и страдао за Христа. У 14 веку пронађен му на острву Родосу, при копању око градских зидина, стари храм и дивна икона која га приказује младог и многострадајућег за Христа. Митрополит Родоски Нил (1355-69 г.) обнови му храм и написа службу и постави Мученикову икону на поклоњење свима. Многа је чуда од тада учинио и непрекидно чини свети Фанурије свима онима који га усрдно призивају са вером.
Преподобни Теоклит беше родом из Цариграда, по занимању магистар. Оставивши свет отиде у гору Олимпску (у Малој Азији) где се замонаши, и после дугогодишњих подвига, мирно се упокоји у Господу. (Спомен му наводи Патмоски кодекс број 266).
За време цара Констанција (337-361 г.) и Валента био епископ Римске Цркве (352-366 г.). Због одбране Никејске вере и светог Атанасија Великог био прогнан у Тракију (од 355-358 г.), где је једно време поклекнуо притисцима аријанствујућих епископа и цара, да би се вратио у Рим. Али се затим покајао за то и био опет исповедник вере православне. Упокојио се у миру 366 године.
Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошци и посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „Брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље”. И рекавши ово и сам издахну 1113. године.
Преко шездесет година управљао црквом у Шпанији као епископ кордовски. Учаествовао видно на Првом васељенском сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. године. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.
Подвизавао се у Руви, пустињи палестинској у време цара Маврикија (582-602). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изједен од зверова и предаде душу своју Господу.
Родом Мисирац и велики подвижник мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „Ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја”. Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „Да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?” Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „Кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим”. У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су четири часа проводили у рукодељу, четири часа у спавању и четири часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви; од подне до вечерње у читању, а после подне готовили су себи вечеру, једини оброк у двадесет четири сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „Ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго, или: ја то нећу. На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру”. Подвизивао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 09.09.2024. Зачало 2.
Било је некада време када наши преци нису имали школе, факултете, академије, нису имали новац ни богатство, нису имали скупе куће и аутомобиле. Али друштво је било боље. Није се чула псовка. Развод је био непознаница. Људи имали сиромашне колибе, али у тим колибама, са њима живели су анђели. А сада, у великим кућама, са свим комфором, живе - демони.
Јеромонах Серафим Роуз: Живимо у свету који све више постаје непријатељски настројен према Православном Хришћанству. И многи од нас мисле да ако идемо у цркву, постимо, молимо се, у свему осталом можемо бити као сви други, прихватајући оно што нам свет нуди, све док год не учинимо грех. То је погрешно мишљење. Особа која има истинско православно схватање света живи сваки део свог живота православно. Или си православан стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или - уопште ниси православан.
Када волимо своју децу несебично, када смо окренути својој породици, заједници, то је Христос у нама. Он нас подстиче да будемо стрпљиви, да опроштамо, да подржавамо једни друге. Сетите се тренутка када сте некоме пружили руку помоћи, када сте утешили некога ко је тужан. У тим тренуцима, ви сте били инструмент - Божје љубави.
Очистивши се својим сузама преставио се у миру, у место где нема суза ни уздаха.
Свети мученици ови пострадаше заједно за Христа мачем посечени.
Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.