Велики вођ и законодавац народа израиљског. Рођен у Египту око 1550. године пре Христа. Живео је четрдесет година у Египту на двору фараоновом; четрдесет година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а четрдесет година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (4. Мојс 20, 12). Упокојио се у сто двадесетој години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима светог Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби светог Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.
Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,” како се свети Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву у рече цару, да он као идолопоклоник, не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили, Златоуст је рекао: „Кога би се другог у свету побојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?... Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу”. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ, наравно, одби напоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од дванаест, Прилидијана од девет, и Еполонија од седам година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а потом и сам положи своју чесну главу под мач. Од хришћана беше сахрањен у веригама, како је и завештао пред смрт, у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. године.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 17.09.2024. Зачало 12.
При растанку са овим светом душа тражи само оно што је најбоље у овом свету. А то је: вера и доброта. Јер је доброта твоја боља од живота, вели пророк. (Пс. 63,3). Кад су тако неком умирућем владаоцу говорили о великим људима, сличним њему, он с уздахом рекне: "Не говорите ми о онима које остављам, него ми говорите о онима којима одлазим". Самртник је, дакле, искрен, и тражи изнад свега пламен доброте, да га огреје, осветли и охрабри.
Гледамо ли на Христа као на пријатеља, или као на некога ко је ту да испуни наше потребе? Да ли је наш однос са Њим заснован на љубави, поверењу и узајамности? И да ли Му се обраћамо са истим поштовањем као што бисмо се обратили најбољем пријатељу?
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Блажени Јован подвизавао се у граду Ростову, трпећи разноврсне нужде и невоље. Усавршавајући себе у духовном животу, он је и другима многима давао врло корисне савете односно спасења душе. После дуг их подвига он се преставио 1580. године, и био погребен иза олтара Власијевске цркве.
Четврти син цара Ираклија, називан понекад Константин Ираклије. Владао је 641. године (неколико месеци) Византијом; био православан; неправедно отрован.
Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих.
Свети Аристион бејаше епископ приморског града Александрије, који се налазио између градова Исе и Антиохије, у Сирији Он ревносно и убедљиво проповедаше Господа нашег Исуса Христа: Његов домострој спасења, вечно и бесконачно царство, вечна блага, божанску радост Небескога Царства. И учаше људе да је све на земљи трошно и пролазно, а вечна су и непролазна само будућа вечна блага. Због таквог учења он би изведен на суд пред управитеља града Александрије Пред управитељем он изјави да је Христос истинити Бог. Због тога би осуђен на сажежење у огњу Бачен у огањ, он у том мученичком подвигу блажено сконча, предавши своју свету душу Господу.
Ову светитељку спомиње свети апостол Павле у својој Посланици Римљанима. Он пише о њој: "Препоручујем вам Фиву сестру нашу, ђаконису цркве у Кенхреји, да је примите у Господу као што приликује светима, и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба, јер је она многима помогла, и самоме мени" (Рм. 16, 1-2). Из овога се види да је света Фива била ђакониса у цркви у Кенхреји (близу Коринта) и по црквеним пословима путовала је и до Рима.
Спосник и саподвижник светом Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве лавре, која се налази на шест миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик светог Јевтимија, и под духовним руководством овога, управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија.
Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. године, а 1346. године уздигнут у звање патријарха. Ревностан архипастир и уређивач цркве српске, Законов церковних великоје утвржденије. Упокојио се 3. септембра 1349. године. Његове мошти почивају у Пећи.
Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти светог Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. године.
Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана;... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму двадесет хиљада мученика (в. 28. децембар). То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се тиме не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Свети Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти, него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мученишта, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла двадесет војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Задивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се сакрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Успут сви војници повероваше у Христа и беху крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV века.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 16.09.2024. Зачало 11.
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.