Свети Јуст, родом из Рима, беше војник под трибуном Клаудијем. Враћајући се једном са својим саратницима из рата против варвара, он имаде овакво виђење: виде у ваздуху кристаловидни крст, из кога изиђе глас који га научи тајни хришћанске побожности. Стога, чим стиже у Рим, он раздаде имање своје сиромасима, много се радујући што стече веру у Христа...
Монах мисирски из IV века. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, иако је бежао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед, час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао, не због тога да би показао своје тајанствено знање, него да би људе исправио.
Један од Седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој, Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: „Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом” (1. Кор 16, 9).>>П(Кор) По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући потом посланицу Римљанима из Коринта, апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: „Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу, који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве незнабожаца, поздравите и домаћу цркву њихову” (Рм 16, 3-4).>>П(Рм) Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са светим Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес:”Поздрави Прискилу и Акилу” (2. Тим 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у Царство Христово.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 27.07.2024. Зачало 30.
Да ли смрт представља потпуни крај односа између мужа и жене, ако су се заиста волели? Чак и на небу, зар не би били поново заједно? Према Светом Јовану Златоустом - једном од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви - нема чега да се плашите. Када је љубав између мужа и жене истинита и трајна, чак ни смрт је не може зауставити.
Света Гора на ивици рата: Полиција против монаха у борби за контролу духовног центра Православља. Цурење тајних докумената открива планове за насилно уклањање монаштва и претварање Атоса у обичну туристичку дестинацију. Док се свет моли за мир, моћници овог света кују завере иза кулиса.
Услед огромних шумских пожара у Бугарској, један старац постао је невољни херој, успевши да учини оно што је изгледало немогуће - да заустави ватрену стихију и сачува светињу. Изненадна снага, коју му је Бог тог тренутка подарио, доказ је да чак и у најтежим тренуцима, вера може да покрене чуда.
Свети мученик Маркијан још као младић би ухваћен и мучен у граду Иконији, а затим га одведоше у Кападокију к управитељу области Перенију. Мученик јуначки изобличи Перенија због идолопоклоничког незнабожја, а Христа исповеди као Бога и Господа. Због тога га стругаше по телу и образима. Затим, разљућен прекорним речима страдалца, мучитељ нареди да га положе на усијани тигањ, па да му потом одрежу језик. Када све то би извршено, и свети мученик остаде тврд у вери и продужи исповедати Христа, онда га управитељ осуди на посечење мачем. Тада војници узеше светог Маркијана, и у време када се он мољаше и благодараше Богу одсекоше му главу.
Спомен светих мученика и подвижника Илиофота, Епафродита, Амонија, Хулелеја, Евстенија, Авксутенија, Олвијана, Памегиста, Епифанија, фотија, Харетиса, Христофора, Авакума, Георгија, Александра, Памфодита, Пафнутија, Варнаве, Георгија, Ириника, Елпидија, Епифанија, Ефимијана, Ираклија, Теодосија, Илариона, Јосифа, Корнута, Лаврентија, Ореста, Полемија, Созомена, Сотириха, Христофора и осталих који из Палестине дођоше на Кипар.
Свети Серапион живљаше у време цара Севера[2] и беше човек благочестив и врлински. Ухваћен од кнеза Акиле и упитан које је вере, он смело изјави да верује и исповеда Христа - истинитог Бога. Због тога би стављен на разне муке, затим бачен у огањ, и тако доби од Господа венац мученички.
Као девица отишла на подвиг и шездесет година подвизавала се на обали реке Нила, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370. године.
Братучед светог Јована Дамаскина. Подвизавао се у манастиру Светог Саве Освећеног, по чему је и прозван Саваит. Велики подражатељ живота светог Саве и сјајна звезда међу монасима палестинским. Упокојио се у Господу 794. године у шездесет деветој години свога живота.
Неки мисле, да овај светитељ нико други није до Симон прокажени, исцељени од Господа. Апостол Петар постави га за епископа и посла у незнабожачку Галију, где свети Јулијан претрпе велике беде но успе да обрати у веру Христову многи народ. Када крсти кнеза Дефенсона, тада се и многи поданици овога кнеза приволеше вери правој. По благодати Божјој чињаше велика чудеса: болне исцељиваше, демоне изгоњаше и мртве васкрсаваше. Сконча свој живот мирно, и у време своје смрти јави се усред дана кнезу Дефенсону, када овај беше за ручком.
Овај велики архангел Божји празнује се 26. марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Светој Гори у IV веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овог архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достоно јест. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно”. У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља, јављање светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање светој Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет светој Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање, јављање женама мироносицама итд.
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 26.07.2024. Зачало 50.
Понекад, у последњим речима умирућих верника, можемо додирнути тајну која је била садржај њиховог земаљског живота, али и ону која им је откривена на граници између овог и других светова. Али клеветници Бога и вере умиру јадно. Нешто им се открива на овој ивици живота, пред саму смрт виде демоне окупљене крај кревета, осете смрад или врелину паклених провалија...
Исповест - то је пламено покајање срца, жудња за очишћењем и умирање за грех. Што више светлост Христова озарује срце, тим се јасније спознају сви недостаци, повреде и ране. За оне који су се први пут одлучили да приступе Светој Тајни Исповести, ово је пример каква исповест треба да буде. Наратор: Новак Билбија
Рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године...
Монаси Јован и Гаврило живели су у 10-11 веку и прославили се својим подвизима на светој Гори Атону, због чега су прозвани Светогорци.
У младости био кројач; покренут побожношћу он прими монаштво у Пинегском Макаријевском манастиру. Проводећи веома строг монашки живот, он стече за кратко време високо поштовање код све братије. Но избегавајући славу људску и волећи усамљеничко тиховање, он се удаљи на реку Кичмењгу, у Воломску шуму, и ту основа манастир Крста Господња. Постављен за настојатеља, преподобни Симеон беше братији узор трудољубља, простосрдачности, поста и молитве. Сконча он мученички, пошто га убише разбојници 1641 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Воломској обитељи.