Током ломљења славског колача, пева се тропар "Исаије ликуј" у част рођења Исуса Христа од Дјеве Марије. На тај начин, Црква нас подсећа да је Христос "хлеб живота", те да уместо гозбе и преједања мрсном храном (упркос посту), слава треба да буде продужетак Литургије и нашег односа са Богом у свакодневном животу.
БЛАЖЕНИ Максим, родом Грк, би постављен за митрополита Кијевског и целе Русије 1283. године. Услед честих напада Татара на Кијев он пренесе свој престо у Владимир. У тешко време монголског јарма блажени Максим доживе много мука и невоља. Ревнујући за спасење своје пастве он разасла "свима православним хришћанима" правило о постовима и чувању законитог брака. Престави се свети митрополит 1305. год.
ЖИВЕО у време Максимијана (286-305) и као хришћанин био изведен пред Јулија и Елијана. Упитан од њих и исповедивши веру у Христа, би обешен и избоден распаљеним стрелама, а затим бачен у тамницу. Поново суђен, и оставши непоколебљив, би обнажен и струган по телу, а затим бачен у огањ где је мученички и скончао.
Еванђеље Христово вечножива је сила Божја на спасење свима људима свих времена. Та спасоносна сила Еванђеља пројавила се и у наше дане преко овог дивног и равноапостолног светитеља Божјег, Николаја Јапанског. Родио се свети Николај Нови 22. августа 1836. године у селу Јегоржа, у губернији Смоленској, од оца благочестивог ђакона и побожне мајке, која је умрла кад је њему било тек пет година...
Као добро школован у филозофији јелинској он се, по прочитању Светог Писма, крсти и поста велики заштитник вере хришћанске. Његово дело О вери сачувано је до данас. Управљао црквом Антиохијском тринаест година, и упокојио се 181. године.
За веру Христову љуто истјазаван од Турака и обешен у Смирни 1657. године.
Стриц великога светитеља Николаја, који овога и настави на духовни живот и рукоположи за свештеника.
Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: „Да не зна левица твоја што чини десница твоја” (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: „Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан”. Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 19.12.2024. Зачало 80.
Српски народ је једини хришћански народ који је празновање светитеља из цркве пренео у своје домове; народ који је у светитељима Божијим видео своје породичне заштитнике. Данас ова породична евхаристијска светковина полако губи свој освећујући карактер, а задобија неке друге вредности. У шта се то претвара Крсна слава? Слава или срамота - одлучите сами.
Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја Мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.
Данас су игре с којима су се играле неке старије генерације непознате скоро свим савременим дечацима и девојчицама. Нити сви уживају у друштвеним играма. За многу децу, навикнуту од детињства на узбудљиве сензације које пружа компјутер, друштвене игре изгледају превише благе. Ако се и играју, сцене болно подсећају на епизоде компјутерских игрица.
ПРЕПОДОБНИ отац наш Филотеј подвизавао се у Карејокој келији, званој Јагари; био старцем преподобног Нектарија, (Битољског), и за чистоту и светост свога живота удостојио се од Бога дара прозорљивости. Упокојио се у миру.
СВЕТИ Анастасије, видевши како незнабошци истјазавају, муче и убијају свете мученике због исповедања вере Христове, и знајући каква су неисказана блага припремљена од Бога за мученике, срце му се запали божанском ревношћу и он зажеле да и сам пође истим путем мучеништва и удостоји се истих венаца...
Отац и син, оба велики подвижници мисирски. Карион оставио живу жену с двоје деце и отишао у монахе. Млади Захарије као дете узет у манастир, и подвигом својим превазишао и свога оца, и многе друге знамените подвижнике. Кад су Захарију питали: ко је прави монах, он одговори: „Онај ко себе стално принуђава к извршењу заповести Божјих”.
Родом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем, потом прешао на Кареју, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске, напасти демонске, и тешке болести, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе, нетљене и благоухане, почивају у истој тој келији.