Хришћанство тврди да је вера Божији дар. Нико, каже Христос, не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме је послао. Али због чега онда тај дар није дат свима? Због чега изгледа као да Бог једне бира и привлачи Себи, док за друге остаје затворен?
Патријарховао у Александријској Цркви од 970 до 1010 године. Мученички пострадао за Господа Христа заклан од непријатеља истините хришћанске вере. Спомен његов наводи се у рукопису Coislin 402, ф. 166, Париске Националне библиотеке, који рукопис је у ствари Типик манастира Св. Златоуста са Кипра.
Овај богоносни отац подвизавао се у Светој Гори, у пределима свете обитељи Ватопеда. Био је учитељ божанственом Григорију Палами у философији по Христу. Скончао у миру.
Свети Киндеј беше презвитер Памфилијског села Сиде, а родом из Уманаде. За царовања Диоклецијана он би ухваћен и доведен пред судију Стратоника. Пред овим он неустрашиво исповеди веру у Христа, зато га судија осуди на сажежење. Осуђеноме исповеднику навукоше на ноге гвоздене чизме, начичкане изнутра клинцима, па га натераше да трчи до места погубљења. Потом сретоше једнога човека који је носио товар дрва; мучитељеве слуге хтедоше да му силом отму дрва, да на њима спале мученика, али свети Киндеј даде томе човеку тридесет новчића за дрва, колико су коштала...
Родом из Вриула у Малој Азији. У седамнаестој години насилно потурчен. Имао сличну судбу као и свети Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „Одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина, а не као Турчина”. Он се горко покаја, оде у Свету Гору и тамо у скиту свете Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех, он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. године у двадесет првој години својој.
Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими ислам и насилно преведе и децу своју у ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Никодим оде у Свету Гору, да доведе сина натраг, но Света Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. године. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.
Велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969. године.
Ова светитељка празнује се, када је пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV васељенског сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. године после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора, патријарха александријског и Евтихија, архимандрита цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије, патријарх цариградски и Јувеналије, патријарх јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти свете Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом реши у корист Православља. У време цара Ираклија мошти свете Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њеног имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди, те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву Свете мученице Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним (в. 16. септембар).
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 24.07.2024. Зачало 48.
Монаси манастира Есфигмен, једног од 20 манастира на Светој Гори, већ деценијама су у сукобу са грчким властима и Цариградском патријаршијом. Њихов грех? Боре се за очување аутентичног Православља, супротстављајући се ономе што они виде као либерализацију вере. У најновијем поглављу ове дуготрајне борбе, грчка полиција је затражила одобрење за специјалну операцију - исељење монаха из Есфигмена.
Смрт особе је трагедија за породицу и пријатеље. Понекад се чини да се покојницима више не може помоћи, осим сахране, комеморације, споменика на гробу и лепог сећања на њих. Али у стварности то није тако. Ово је сведочанство из манастира Лелић код Ваљева о томе колико молитва помаже упокојенима.
У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи, немојте ни одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога, па ни онога који спава на улици. Мени се живот променио када ми је једног таквог Сам Бог послао.
Којим чулом орлови, из тако велике висине и даљине, дознају где се храна налази? Да ли заиста чулом мириса, или неким шестим чулом? А којим чулом човек дознаје да је у светом Причешћу храна и живот? Исто тако, неким шестим, нематеријалним, духовним чулом, развијеним и изоштреним вером, чулом које је код безверних утупљено. Но што говоримо о чулу? То је разум, просветљен код верних вером - или помрачен код безверника безверјем.
Ови свети угодници Божји беху огњем и димом уморени у време једног патријарха Александријског. Овај патријарх омрзну ове свете пустињаке и окривљаваше их као јеретике - оригенисте зато што сви они, на челу са светим Исидором Пелусиотом, у спору и сплеткарењу против светог Јована Златоуста, беху на страни светог Златоуста. Патријархов човек узе одред војника и оде у пустињу. Војници, напојени вином, разлетеше се по манастирима и пећинама и колибама, те свете испоснике или мачем посекоше, или димом и огњем уморише, или разјурише. То би око 398 године.
Свети мученик Аполоније беше родом из града Сарда у Лидији. Када једном путоваше у град Иконију, он би ухваћен и приведен к управнику тога града Перенију. Упитан, он изјави да је хришћанин. Управник га примораваше да се закуне царем. На то му свети Аполоније рече: "Хришћанину није допуштено клети се смртним човеком, поготову човеком који не зна Творца и Саздатеља сваке твари"...
Свети мученик Вианор беше родом из Писидијске области. Због исповедања вере у Христа он би ухваћен и изведен пред поглавара Севиријана. Поглавар га примораваше да се одрекне Христа, али Вианор то одби. Стога би најпре вешан и бијен; потом усијаним гвозденим куглама паљен; затим му зубе избише, па уши одсекоше. Неки Силуан, који беше присутан и посматраше јунаштво светог мученика, поверова у Христа; зато му одмах одсекоше језик, па онда и главу. После тога светом Вианору просврдлише глежњеве, ископаше десно око, одраше кожу с главе, и најзад одсекоше свету главу. Тако свети мученици Вианор и Силуан скончаше, и примише венце мученичке.
У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин, Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук, она узвикну: „Тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука!” И рекавши то - падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему, и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва са хитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, тако да га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Света Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву светим Апостолима. Шах Аббас узме ту ризу 1625. године и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски сабор у Москви.