Овај светитељ рођен би у селу Синди, у околини града Тира. Подвизаваше се близу града Тира у своме манастиру. Немајући никаква облака на савести својој, прозираше духом својим у даљину и знађаше шта се догађа у свету. Тако прозре и виде пад Антиохије од земљотреса, и плачући горко простре се по земљи и мољаше Бога, да до краја не погуби тај град. Догоди се једном, да му на путу лав уби и поједе магарца. Светитељ нареди лаву, да му место магарца послужи и понесе бреме. Лав се показа пред светитељем кротак као јагње, прими бреме на себе и донесе га до врата града Кесарије, где га Зосим ослободи и отпусти. Упокоји се свети Зосим мирно у VI веку.
У време византијског цара Анастасија беше Јефрем војвода страна источних. Познат свима због своје велике побожности и милосрђа, и због тога веома уважен. Када требаше обновити Антиохију, порушену земљотресом и огњем, одреди цар војводу Јефрема, да руководи тим послом. Јефрем испуњаваше своју дужност с приљежношћу и љубављу. Међу обичним радницима зидарима беше и неки епископ, који из непознатих разлога беше оставио епископство и деловаше као обичан радник, и нико не знаде, да је тај човек епископ. Једнога дана прилеже тај човек да се одмори од тешког труда са осталим радницима и заспа. А војвода Јефрем погледавши виде огњени стуб где се извија од тога човека па до небеса. Зачуђен и ужаснут Јефрем потом призва онога човека и закле га да му каже, ко је он. Човек се тај дуго устручаваше но најзад призна, да је епископ и прорече Јефрему, да ће ускоро бити посвећен за патријарха антиохијског (место патријарха беше упражњено, јер од земљотреса погибе стари патријарх Енфрасије). И заиста, тих дана Јефрем буде изабран и посвећен за патријарха. Због његове доброте, чистоте, и ревности за Православље даде му се од Бога велики дар чудотворства. Једанпут, да би убедио једног јеретика, да је Православље истинито, стави у огањ свој омофор, а он се мољаше Богу. И омофор стајаше у огњу три сата и оста неповређен. Видећи то онај јеретик, ужасну се, и одбаци јерес. Сконча свети Јефрем у миру 540. године и пресели се у Царство Божје.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 21.06.2024. Зачало 57.
У Кичинеру (Канада) у 76. години живота, после краће и тешке болести, у Господу се упокојио Марко Сандаљ, оснивач и директор православне мисионарске Фондације ''Пријатељ Божији'', Српске Православне Цркве. Блажен ти пут, љубљени брате наш Марко. Нека би Царство Небеско у теби добило још једног путовођу нама, у овој долини плача оставшима.
Нема потребе да сазнајемо нaднебеске тајне, не трагајмо за тиме да сазнамо оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујемо, да испуњавамо заповести и да свагда очишћујемо своје срце. Зато, нека Христос постане наше срце и наш живот.
Ученице светог Панкратија, епископа Тавроменијског (спомиње се 9. фебруара и 9. јула). Мученички пострадале за Христа у огњу.
Овај свети мученик беше из града Ерме у Египту. Као хришћанин он би изведен на суд пред тамошњег кнеза. Примораван да се одрекне Христа, он нипошто не пристаде. Потом би бачен у најстрашнију и најмрачнију тамницу. А после мало дана изведоше га из тамнице и гвожђем стругаше; затим га на крст приковаше, и све му тело у ране претворише; па га онда бише, и кости му поломише, и железним шипкама прса и слабине палише; после тога га у ужарену пећ бацише, у којој светитељ проведе три дана, али благодаћу Божјом би сачуван неповређен. Потом му дадоше те попи најотровније напитке, али му они не нашкодише. Тиме свети мученик привуче вери Христовој онога који беше спремио те смртоносне отровне напитке; но овоме би одмах одсечена глава, и он доби од Господа венац мучеништва.
У време цара Максимијана ова света Потамијена, веома лепа девојка, беше робиња у једног развратног и сладострасног господара. Овај господар је често присиљаваше на срамно дело. Али пошто не могаде да је наведе на своје зло, он је, бесан од јарости, предаде градоначелнику Александрије, рекавши му: Ова млада девојка је моја робиња, али не пристаје на моје предлоге. Стога ти је ево предајем у руке да је ласкама или претњама склониш да пристане на моју жељу. Успеш ли у томе, уверавам те да ћу те достојно наградити. Ако пак она не пристане, онда је као хришћанку стави на муке, па је горком смрћу умори.
Игуман знаменитог Скита Мисирског. Ученик светог Арсенија и учитељ многих. Многе његове речи и поуке су као путеводне звезде за монахе. Једном кад су варвари напали Скит, позову га братија, да заједно с њима бежи. Он им одговори: „Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!” Још је говорио Данил: „Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави”. Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом, 420. године повукао се у пустињу. Он се догодио у Александрији, када је један опаки свекар убио снаху своју због њеног целомудрија, свету Томаиду (в. 13. април), и он је са својим учеником и сахранио ову страдалницу.
Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: „Ко се смираје, узвисиће се”.
У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.
Све три ове мученице беху из Кесарије Палестинске. Када би гоњење хришћана, оне се повукоше из града у једну колибу, и ту се неусипно Богу мољаху, постећи и плачући, да би се вера Христова распрострла по васцелом свету и да би престало гоњење Цркве. По некој клевети беху изведене на суд, мучене и мукама уморене 304. године. Тако ове славне девице венчаше се венцем мученичким.
Овај Христов мученик беше потајни хришћанин, и као такав помагаше цркву и сахрањиваше чесно тела светог мученика. Тако сахрани он и тела седам девојака, пострадалих за Христа. Када дознадоше за њ незнабошци, ударише и њега на муке и погубише (в. 18. мај).